Park Sin Yon

First topic message reminder :

Kada bi Mikey bio ovde sa nama danas, verovatno bi nas podstakao da se fokusiramo na pozitivne stvari u životu i da cenimo svaki trenutak. On bi nas podstakao da se otvorimo novim iskustvima i prilikama, da prihvatimo izazove i da ne odustajemo lako.

I tako je Mikey nastavio da živi svoj život u skladu sa svojim vrednostima i ciljevima, uživajući u malim stvarima koje su zapravo velike stvari u životu. Bio je srećan i ispunjen, te je znao da je pronašao tajnu srećnog života - pronaći balans između posla, druženja sa drugim ljudima i vremena za sebe.

Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima, Turcima ili Jevrejima, o ženama, gradovima ili fratrima, o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu, Višegradu ili Beogradu, Andrić sa neodoljivom ironijom, prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova, kako je sam umeo da kaže, „iznenadi nečim poznatim“.

Nakon nekoliko meseci, Mikey je dobio ponudu za novi posao koji mu je nudio bolje uslove i veću platu. Iako mu je bilo teško da napusti svoje kolege i rutinu koju je uspeo da uspostavi, odlučio je da prihvati ponudu i krene u novi poslovni izazov. Ipak, pre nego što je otišao sa starog posla, organizovao je oproštajnu večeru sa kolegama i zahvalio im se na svemu što su uradili zajedno.

U govoru pod nazivom „O priči i pričanju“, koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine, Andrić će sam sublimirati svoj pripovedački kredo: „Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo.“

Novi posao je bio izazov za Mikeya, ali je uspeo da se brzo prilagodi i da se uklopi u novu radnu sredinu. Međutim, otkrio je da mu nedostaje vreme koje je ranije provodio sa svojom porodicom i prijateljima. Počeo je da oseća pritisak da mora da radi više kako bi se dokazao u novoj firmi, te je počeo da zapostavlja svoj privatni život.

„Sklаpаm оči i glеdаm rаdоsni grаd. Prоsut u rаvnici, izglеdа bеskrајаn, zаplјuskuје brеžulјkе i nаdаlеkо rаstеruје šumе. Таkо, s visоkа, i nе liči nа vаrоš, nеgо nа nеki čаrоbаn usеv, vеsеlu njivu. То је rаdоsni grаd. Pоsut snеgоm, sаv u liniјаmа kоје sе lоmе, pоviјајu, lеtе. Vеsеlа, tоplа аrhitеkturа, bеz smеšnih prеtеnziја nа nеprоlаznоst, s nеоčеkivаnim zаvršеcimа, punа dоsеtаkа i nаglih prеlаzа kојi izglеdајu kао lаvinе grоmkоg smеhа, kоје nikаd nе prеstајu dа sе оrе. Svе u njеmu gоvоri, pеvа, smеје sе, ili nаsmејаnо ćuti. Niti znаm tаčnо kаd је i mеnе оbuzеlо tо piјаnstvо, nit vеruјеm dа ćе mе ikаd pоtpunо оstаviti...“

Kada je shvatio da ponovo gubi balans, Mikey je odlučio da se vrati svojim navikama i da ponovo uspostavi ravnotežu između posla i privatnog života. Počeo je da organizuje zajedničke aktivnosti sa porodicom i prijateljima, te je smanjio broj sati koje je provodio na poslu. Njegovi kolege su počeli da primećuju da se Mikey promenio i da se opet vraća svojoj staroj rutini, te su ga podržali u tome.

Rim, Aden, Trst, Tržič, Beč, Bukurešt, Tulon, Pariz, Sintra, Lisabon, Rio de Žaneiro – samo su neke od gradskih struktura čiji se urbani pejzaži smenjuju u Andrićevim pričama o gradovima. Pisac predstavlja grad kao čarobni usev, koji se hvata ukoštac sa prirodom krčeći šume, polja i pobrđa i osvajajaući prostor. Pri susretu čoveka i grada, uz mnogo scenske teatralnosti, dešava se satrepet ili sudar, igra u kojoj se živa i neživa struktura međusobno razotkrivaju i u kojoj uvek samo jedna pobeđuje. Svakog došljaka pri ulasku u grad, poput Balzakovog Ežena de Rastinjaka, čeka ista utakmica odmeravanja snaga i životna linija koja vodi od uzleta i carevanja, preko očaranosti i razočaranosti, do poniženja i pada.

Kada je Mikey ponovo uspostavio balans u svom životu, osetio je olakšanje i sreću. Shvatio je da je važno da se ne zanemaruje privatni život zbog posla, te da je potrebno da se čovek trudi da ostvari ravnotežu između svih svojih obaveza i aktivnosti. Bio je zahvalan što je imao priliku da nauči ovu lekciju i što je ponovo uspeo da pronađe svoj put ka sreći i ispunjenju.

„Ovo je zemlja oskudna i uboga, tijesna i mrka, ni valija nije u njoj lako biti a kamoli raja i redovnik. U ovoj se zemlji jedna čaša vidi i bode oči kao najviša kula u nekoj drugoj. Kome je do toga da bude rahat i zenđil, nije mu se trebalo u njoj roditi ni zafratriti. Ovdje se dram radosti dušom plaća. A ti idi sad pa pitaj zašto je tako. Ili, još bolje, niti idi niti pitaj, nego sjedi gdje si i budi što si, jer je ludo ići i pitati drugog šta te boli, a mnogo pametnije sjediti i razgovarati sam sa svojom mukom. I da odeš tamo, ne bi ti ništa koristilo. Cijelog vijeka bi ostao ono što si. Ko te nikad ranije nije čuo ni vidio, samo kad te pogleda rekao bi odmah: Otkud ova fratrina ovdje?“

Nakon nekoliko meseci, Mikey je dobio poziv od bivših kolega da se pridruži njihovom timu na nekoliko projekata. Budući da je imao slobodnog vremena, odlučio je da prihvati poziv i pomogne im koliko god može. Iako je bio uzbuđen zbog ponovnog rada sa svojim starim timom, takođe se plašio da se neće uspeti prilagoditi na njihov način rada.

Pripremajući jednu veliku fratarsku „sagu“, Andrić je objavio niz pripovedaka u kojima su junaci bosanski franjevci, ukazujući na poseban duh, način života i borbu ovih fratara sa turskom vlašću. Velikodušni entuzijasti i zanesenjaci, racionalni i mudri duhovnici, promućurni, dovitljivi i lukavi borci, ali i nabusiti i mrzovoljni osobenjaci i priučeni bogoslovi, Andrićevi franjevci su jednostavni ljudi, iskreno predani svojoj veri. Ovi „Hristovi siromasi“ koji bosanskim putevima hodaju bosi, u mantijama od grubog sukna, opasani konopom umesto pojasom, čuvajući veru u siromaštvu i odricanju, prerastaju su u protagoniste jednog od najuspelijih Andrićevih pripovedačkih ciklusa.

Kroz svoje putovanje, Mikey nas takođe uči važnoj lekciji o samoprihvatanju. On je prihvatio sebe i svoje sposobnosti, čak i kada su drugi sumnjali u njega. Kroz svoju posvećenost treningu i stalno poboljšanje, on je postao još jači i bolji borac, ali je uvek ostao verni sebi i svojim vrednostima.

„Ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja.“ Ivo Andrić

Mikey takođe pokazuje važnost porodice i zajednice. On je jako privržen svojim bratovima i mentoru Splinteru, i uvek se trudi da ih zaštiti i podrži. Njegova posvećenost i ljubav prema porodici i prijateljima podseća nas da su oni najvažniji ljudi u našem životu i da treba da ih negujemo i čuvamo.

Od 1920. do kraja života, za više od pola veka svog plodnog stvaralačkog rada, Andrić je napisao više od sto priča koje se mogu uvrstiti u svaku antologiju svetske priče. Majstor kratke prozne forme, samo naizgled tradicionalan u naraciji i stilu pripovedanja, Andrić zapravo pripada onim velikanima savremene svetske priče koji se uvek čitaju sa novim uzbuđenjem, lako i u dahu. Štaviše, kako vreme prolazi, Andrić je sve moderniji.

Kroz svoje avanture, Mikey nas podseća na važnost igre i zabave. On voli da se zabavlja i da eksperimentiše sa novim stvarima, što ga čini kreativnijim i otvorenijim za nove ideje i mogućnosti. Mikey nam pokazuje da ponekad moramo da se opustimo i uživamo u životu, i da ne treba da se bojimo da istražujemo nove stvari i da se igramo.

Bilo da pripoveda o bosanskim Muslimanima, Turcima ili Jevrejima, o ženama, gradovima ili fratrima, o neobičnim likovima koje je upoznao ili zamislio u Sarajevu, Višegradu ili Beogradu, Andrić sa neodoljivom ironijom, prepoznatljivim i jedinstvenim stilom uspeva u svojim pričama da čitaoca uvek iznova, kako je sam umeo da kaže, „iznenadi nečim poznatim“.

U suštini, Mikey je junak koji nas uči mnogim važnim životnim lekcijama. Kroz svoju hrabrost, posvećenost, ljubav prema porodici i prijateljima, samoprihvatanje, igru i zabavu, on nas inspiriše da budemo bolji ljudi i da učinimo svet boljim mestom.

U govoru pod nazivom „O priči i pričanju“, koji je održao prilikom primanja Nobelove nagrade u Stokholmu 1961. godine, Andrić će sam sublimirati svoj pripovedački kredo: „Pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo.“

Mikey nas takođe podseća na važnost prihvatanja različitosti i različitih mišljenja. On je otvoren i prijateljski raspoložen prema svima, bez obzira na to koliko se razlikuju od njega. To je važna lekcija za sve nas, posebno u svetu koji često teži homogenizaciji i isključivanju drugačijih mišljenja.

„Ja sam na putovanja trošio ne samo novac i vreme nego i snagu živaca i mašte, jer u putovanja treba uračunati i duge, uglavnom izlišne pripreme u mašti i u stvarnosti... A koliko sam se u tim putovanjima trošio, vidi se najbolje po tome što sam za vreme dva velika rata (1914–1918. i 1941–1944), kada sam bio prisiljen da sedim na jednom mestu, napisao gotovo najveći deo svojih radova.“ Ivo Andrić

Još jedna važna lekcija koju Mikey uči je važnost rešavanja sukoba na miran i pozitivan način. Kao član tima Ninja kornjača, Mikey se suočava sa mnogim sukobima, ali uvek traži miran način da ih reši. To nam pokazuje da sukobi nisu uvek rešeni silom, i da je važno da budemo otvoreni za dijalog i pronalaženje rešenja koja odgovaraju svima.

U mladu jugoslovensku književnost posle Prvog svetskog rata Ivo Andrić je ušao kao zapažena pesnička pojava zbirkama Ex Ponto i Nemiri, koje je uglavnom napisao tokom godina tamnovanja u šibenskom i mariborskom zatvoru 1914–1915, potom u vreme konfinacije u Zenici i Ovčarevu do 1917. i najzad tokom lečenja u zagrebačkoj Bolnici milosrdnih sestara do kraja rata i ujedinjenja južnoslovenskih naroda.

Konačno, Mikey nas podseća na važnost hrabrosti i odlučnosti. On se nikada ne predaje i uvek se bori do kraja. Njegova hrabrost i odlučnost su inspiracija za sve nas da se borimo za ono u šta verujemo i da se nikada ne predajemo.

Pošto je u periodu između dva rata, uglavnom putujući i seljakajući se po Evropi kao diplomata Kraljevine Jugoslavije, objavljivao samo pripovetke, tokom Drugog svetskog rata, u tišini svoje iznajmljene samačke sobe u Prizrenskoj ulici u Beogradu, napisao je svoja tri od ukupno četiri romana, Travničku hroniku (završen aprila 1942), Na Drini ćupriju (završen decembra 1943) i Gospođicu (decembra 1943 – oktobra 1944). Roman-novelu Prokleta avlija objavio je 1954. godine.

Uz sve ove važne lekcije, Mikey je definitivno jedan od najomiljenijih junaka Ninja kornjača. Njegova zabavna, prijateljska i pozitivna ličnost čini ga likom kome se ljudi dive i sa kojim se lako povezuju. Kroz njegovu priču, Mikey nas podseća na važne vrednosti koje treba da gajimo u sebi i da primenjujemo u svom životu, čineći nas boljim ljudima i unapređujući svet oko nas.

Za svoj celokupni opus Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, „za epsku snagu“, kako stoji u obrazloženju o dodeli nagrade, „kojom je oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje.“

Osim što su složene i duboke književne studije različitih događaja i junaka sa balkanske istorijske pozornice od srednjeg veka do drugog svetskog rata, ova remek-dela srpske književnosti istovremeno su i trajni literarni spomenik gradovima Travniku, Višegradu, Beogradu i Istanbulu, koji su uglavnom bili žarišne tačke Andrićevog života i čitavog njegovog pripovednog dela.

Na klupi u parku, Mikey uživa u šoljici kafe koju drži u ruci. Sunce sija i stvara toplu atmosferu. Park je miran, samo čuju se ptice koje cvrkuću i ljudi koji prolaze u daljini. Mikey promatra ljude kako prolaze i razmišlja o svojim planovima za danas. Nakon što popije svoju kafu, planira prošetati parkom i posjetiti neke od svojih omiljenih mjesta. Uživajući u tišini i opuštajućoj atmosferi, Mikey se osjeća sretno i mirno.

Kad naiđu teška mutna vremena i učestaju sukobi i uzbune među ljudima, otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reči kao jedini izraz. Ivo Andrić

Nakon nekog vremena, Mikey je završio s kafom i odlučio krenuti u šetnju parkom. Ustao je sa klupe, pružio se i protegnuo te krenuo u smjeru velikog drvoreda. Uz put je pozdravljao neke od svojih poznanika koje je sretao, a neke je zastao i popričao s njima nekoliko minuta. Njihov razgovor bio je opušten i prijateljski, a Mikey se osjećao sretno što ima ljude oko sebe s kojima može razgovarati. Nakon što je razgledao park, Mikey je odlučio otići do obližnjeg muzeja. Uvijek ga je privlačila umjetnost i volio je provoditi vrijeme u muzejima. Njegov plan za danas bio je upravo to - posjetiti muzej i diviti se umjetničkim djelima. Nastavio je šetati kroz park, uživajući u ljepoti prirode i zraku koji mu je ulazio u pluća. Sada se osjećao potpuno ispunjen i sretan, a nadao se da će se tako osjećati i na kraju dana.