Park Sin Yon

~ 1. unos u memoare: Prvi put sam stigao u Veliki Grad sa nepunih 15 godina. Napustio sam daleko malo selo u severnim zemljama. Vođen željom i nadom koju sam polagao u svoju radničku sudbinu, verovao sam da je ista udaljena svega nekoliko stopa ispred mene. Neretko ogorčen tih dana zbog ,,pretkratkih ruku" koje mi braniše da ščepam ono što je tako blizu predamnom, moj korak ispuni inat i ta me sila gurnu preko ledenog pojasa i nepreglednih tajgi. Na kraju obreh pred velikim kapijama.~

Seo je na jednu klupu nameren da konačn odpočne svoje dugo pisanje sada kada je iako na misiji konačno imao tračak slobodnog vremena i privid običnog građanskog života.

~ 12. unos u memoare: Svaki mi je dalji unutrašnji sukob bio lakši u životu od te prve noći u ,,Velikom Gradu" , jer beše to poslednji put da sam tako sa lakoćom mogao odustati i vratiti se u svoje malo selo u severnim zemljama, a da niko sem mene za moj put i ne sazna, da nikom štetu svojim kolebanjem ne donesem. Pred svakim su daljim izazovom u mom životu ulozi bili daleko veći a nekako telo uvek napola u živome blatu da je mala svaka sila koja bi me iščupala i naterala da hodam unazad. Danas kad zbrojim sve možda samo i umišljam, možda i da sam odlučio da se vratim sudbina bi me ipak pronašla i sve bi se isto odigralo.~

~ 13. unos u memoare: U svom opijenom stanju unutrašnje borbe te prve večeri u krčmi prividi mi se dal u snu il na javi duh onog dečaka kog će ujutru spustiti u zemlju. ,, Idi ti koji si čistog srca, nek se vrati tvoja neokaljana duša iz ovog gareža i smetlišta od ljudskog soja! U svet koji bi da stupiš muka i nesreća su goleme, a tela posve od tuđe krvi nepravedno u celo okupana! Moj život uzeše iz zabave, čuli ti ikad za grozotu takvu ljudski sine! Ne stavljaj na krivu vodu vodenicu, ne jedi brašna od zla pekara! Ako li pak ostaneš sveti moj život i onih što se muče, a ostalo na tvoj obraz ostaje!". Kako reče tako i uteče, bez glasa me senka ostavi i sasobom sami u onoj trošnoj sobi gde prozori lupaju, a oluja zlokobno zavija.~

~ 15. unos u memoare: Sačekah samrtnu povorku da se vrati u krčmu, a potom se sklonih u neki ćošak da ne smetam nikome. Već sam pomislio da niko neće ni zapaziti ako u trenutku nestanem, ali mi gazda Todor sustiže i stisnu mi ruku. Ne pomenu posao koji mi je ostavio, već mi poželi dobar dan i srećan put. Video me da sam se namerio da idem al ponovo ga njegova rana savlada pa mi reče na se opet uveče ako me put ne odvede predaleko povratim su na spavanje, a za drugo ćemo se dogovoriti. Lagao bih kad bih rekao kako mi ta stvar nije mnogo značila, saznanje da imam gde da se pojavim ukoliko me ponovo sreća ne posluži. Mada jednako tako me odbijala košmarna noć i strah da se takva ponovi. Zahvalih se i izađoh na ulicu.~

~ 17. unos u memoare: Jedan prolaznik na ulici se konačno upristoji da mi odgovori u kom pravcu ću naći veliku arenu. Nakon nekoliko minuta hodanja uvideo sam zašto su mnogi negodovali na moje pitanje, čim sam se pomerio iz nezgodnog položaja i prešao na drugu stranu ulice ostao sam zabezeknut impozantnim izgledom gorostasnog i za mene do tada neviđenog arhitektonskog čuda. Ogromna gradska arena zauzimala gotovo desetak od prostora unutar zidina. Kasnije ću saznati i videti da njeni zidovi kriju mnogo više od terena za borbu i gledališta, bilo je tu: oružarnica, kockarnica, restorana, čitavih krčmi namenjenih za smeštaj učesnika i gospode koja ih je promatrala. Svaki pedalj tog monumenta sijao je od luksuza~

~ 18. unos u memoare: Naposletku stigoh pred veličanstve kapije ulaza u arenu. Uhvatih se za dzep i stisnuh onu kartu da se uverim da li je tu ali možda i zbog neverovatne želje da je ipak upotrebim za sebe. Odjekivao je silovito zvuk navijanja iznutra, buljuk razujarenih komentara i povika. Oko mene masa koja se i dalje do nemilosti gura napred i pokazuje svoje karte kako bi ušla. Stojim i gledam oko sebe nalazeći neka uskogrudna opravdanja da izdovoljim vlastiti očaj što se ne mogu odbraniti od pokriva da uđem na gledalište. Okamenjene noge mi se na kraju pokrenu i ja kao rekom među onim ljudima zaplivah ka ulazu.~

~ 20. unos u memoare: Kad prođoh muke sa kartom uvideh iza sebe onu jasnu liniju gde buka i divljanje prerasta u red i mir pa pošto osmotrih bolje situaciju bi mi jasno i zašto je to tako. Straža koja je tu boravila i streljala pogledom bila je neporediva sa onom u ostatku grada, ti ljudi su više ličili na zveri nego na ljudski rod, ulivali su itekako racionalan strah. Do propisa se i reda držalo, itekako je i moralo tako rukovoditi sa tolikim brojem ljudi. Još jednom brzo osmotrih stražu i nastavih brzo napred željam da saznam kako li tek izgledaju ovi na terenu.~

~ 21. unos u memoare: Bio sam naprosto zgranut količinom publike kada sam iz hodnika gde vlada gotovo potpuno odsustvo svetlosti zbog njegove dužine stipio na tribine. Graja navijača u apsolutno jeku kao i borba na terenu. Uzavrela atmosfera, bilo je to sećanje za celi život, činjenica da toliko ljudi uopšte postoji na svetu.

~ 22. unos u memoare: Brzo sam se utopio u publiku i pokušao da pronađem tačku sa koje stojeći mogu najbolje da osmotrim šta se dešava na terenu. Munja i vatra se najednom sudariše i velika sila razgrni sve na terenu. Barijera se aktivira i zaštiti publiku i od najsitnijeg kamenčića. Bili su to ratnici koji su koristili manu.

~ 23. unos u memoare: Koncept mane je uveliko bio svetski poznat čak i u mojim zabačenim krajevima. Ljudi koji su manipulisali manom i posedovali u sebi istu bili su rodom dani kao takvi i činili su krem ratničkog sveta, no ipak ja se nikada nisam nadao da ću postati deo jedne takve zajednice niti sam u najmanjem poimanju bio svestan mane koja spava u meni.

~ 24. unos u memoare: Moj kraj nije poznavao ratnika koji je koristio manu, eventualno bi nekakva lutalica sa po kojim zrncem talenta zalazila u te severne bele tajge nadajući se da u manjoj konkurenciji može sebi naći pospa. Nisu očekivali da naiđu na tvrd i radan narod koji bi svaku olakšicu gotovo grehom smatrao, pa su se ti retki pojedinci posle nekoliko pica i proca u krčmi kroz par dana uvek vraćali na jug.

~ 25. unos u memoare: Mana je na mrkom i retko naseljenom severu predstavljala besposlicu i stvar koja koketira sa okultnim. Naročito se pojam zaoštrio u poslednjem veku u kome čak i do zabačenih sela dolaze sve više istinite priče, a ređe tračevi o izvitoperenom delovanju mane na ljude i prirodu, govor o onostranim silama koje kažnjavaju ljudski rod za njihovo zlo.

~ 26. unos u memoare: Iako je moj kraj incidente sa manom doživljavao kao Božiju kaznu i laički dopisivao motive i uzroke zbog kojih se viša sila sručila među ljudski rod, istina je da i ostatak ,, prefinjenog" sveta kome snobizam na nos izlazi nije imao ništa argumentovaniji govor. Dopadljivo je i to što su i onda kako i sada one retke mudre glave ili skupine koje bi mogle da pruže odgovor nastavile da ćute: dilema je ostala da li to čine jer je opasnost prevelika ili pak zato što nikakva i ne postoji.

~ 27. unos u memoare: Gori arena u velikom gradu i silan plamen oglašava vatrenog ratnika kao pobednika prvog meča koga sam imao prilike da posmatram. Mase mu kliču tako strasno da se čini da tu nema suprostavljenih i da narod samo insistira na pobedi. Za onog mučenika koji je poklekao više niko i ne mari do po kog uskogrudog pojedinca koji više žali ono što mu je odnela ta loša ruka na kocki pa uzima da proklinje poraženog. Beše to surova gladijatorska svetkovina i tada su mi oči sijale od ushićenja.

~ 28. unos u memoare: Voditelj se iz petnih žila natezao da svojom dernjavom publiku utišao i privuče im pažnju. Najavljivao je sledeći okršaj između meni nepoznatih učesnika, svi su klicali snažno u znak podrške i ovaj bi ih nanovo utišavao da kaže još po koju. Nakon dugog navlačenja između pažnje i tišine, objavi se pauza od pola časa.