Park Sin Yon

~ 52. unos u memoare: Pamtim svoje selo malo i široke bregove nad njim koji brane da vetar ne bije. Kad sneg okopni i travka prva probije, kad naraste pa otkos udarim rani pre nego rosa padne snjega sva se snaga u meni razvali. Budim i pevam svakog do čijeg srca doprem da ne žali što je živ nego da diše i nema nit jednog kom se lice ne ozari i je nasmeje, e tako ti je moje selo malo.

~ 53. unos u memoare: Krćevine- selo u severnim zemljama na krajnjem jugo zapadu. Osnovano nekih desetak godina nakon ,, Pomorskog rata" nakon kog su se iseljenici mahom u talasima naseljavali na pomenuto podneblje i krčili guste četinarske šume kako bi obrazovali svoja domaćinstva i kasnije zajednice.

Digao je glavu za kratko pa je nastavio da piše-

~ 54. unos u memoare: Ostao mi je u dubokoj uspomeni prvi lov sa ocem na veprove. Krili smo se kroz beličaste šumske pejzaže i celi dan i noć tragali za ostacima mirisa i osnaka do dobrog tovljenika. Bio sam premlad da bih odstreljivao ali sam držao da sam od koristi noseći potrpštine i paleći vatru. Ostade mi ona belina bez kapi zelenog četinara pred okom koji se skrio bod debelom snežnom korom.

~ 55. unos u memoare: U Krćevinama i svim okolnim mestima na daleko nema mane u upotrebi i oni kod kojih je bila moćnija to su retko znali i razumeli. Naprosto nije bilo nikoga ko bi talenat pronašao i u odgajio ga da nešto od njega postane. Sve su poslove seljaci obavljali na stare načine, tako se i trgovalo, gradilo i živelo. Bio je mir i vredan rad.

Pricica tu i tamo zapeva i to je sve, imao je mira za pisanje.

~ 56. unos u memoare: Milo mi još stoji majčin glas na duši pri mom prvom odlasku na put, a žal me spopadne njene suze kad se setim. Ocu bilo teško palo pa sve ćuti i zabrinuto gleda. Brat i sestra ko i snu se prave a sve potanko čuju mada se ne dižu jer se snjima već bih oprostio predhodnu noć. Kaže majka i ljubi mi ruke: ,, Putuj sine... i kad ti je najlepše, a ti zapevaj!".

~ 57. unos u memoare: Vodio me komšija Arashi Sakuba u drva. Kukao sam gde god sam mogao i kad nisam bio za čizme valjane stasao da mi se sa komšijom ide da kidam grane makar. Ni jednom da propustim kako bi kod oca svratio a da mu se na glavu ne popnem sa molbama i kudnjom što mi želju tako za njega sitnu muku a meni na golemu sreću neće da učini. Bilo je nečega misterioznog kad odlazi u šumsku dubinu da među silnim četnarima iskopa listopadna stabla koja bolje gore i sa konjima dovuče za čitavo selo. Čekala bi ga svaka kuća sa hvalom i zdravicom, a on bi zadovoljno gladio brk svestan slave koja mu pripada. Podelio sam deo tog kolača sa njim prvi put kad sam navršio 13 godina.

~ 58. unos u memoare: Naša kuća je uvek bila bogata za jedan seoski kraj. Al to sve pravde stoji koliko su moji pa i mi deca sa njima bili vredni i radni. Pa sam tako naučio da trud i rad drži čovekovo telo i um upristojenim i zadovoljnim i uvek sam radio i znao da za sebe načinim koliko treba i koliko bi valjalo. Tako ti moj otac zadovoljan samnom i što mu takav po dobroj stasavam po meri pored odluči da me časti i kupi mi jedno magare.

~ 60. unos u memoare: Divno moje selo malo i svaka travka u njemu, svaka mu duša svetla i grumen snega što ga zemlja do leta popije. Bedan sam stvor što retko pišem, žali Bože koliko im odlazim, a znam nestaće ih, nestaće i mene. Davno bi mi se srce prosulo da ne znam da je onako kako mora biti i da je veća neka misao i snoviđenje ono što me drži na ovom turobnom putu. Prorokovala mi jedna gatara pa kaže- Biće tren u kom će pasti sva težina smene i u taj čas biću slobodan da prigrlim opet onaj mir i da zapevam- Krćevine moje seloo maaaalo!

~ 61. unos u memoare: Lord A. je nastavljao svoje besumučno ponavljanje i uporno klimao glavom kao da on želi da potvrdi umesto mene da mi dobro ide. Kao što sam predhodno naznačio moj subjektivni osećaj me je držao u uverenju da sam loš učenik i da će mi sva sreća i poklopljene kockice malo značiti. Na drugu stranu ono što je bilo zapažanje lorda A. i ono što je bila opšta istina jeste njegova tvrdnja da mi ide odlično.

~ 62. unos u memoare: Iako sam imao sumnje prema mom učitelju ipak je uspeo da me osposobi da koristim jednu osnovnu tehniku za nepuno popodne. Takođe uputio me u korišćenje i razumevanje pojedinih magičnih predmeta koje mi je ostavio na poklon i koji će mi značiti u toku onoga što će se odigrati sledećeg dana turnira.

~ 63. unos u memoare: Na mahove pojavljivali su se upiti poslati preko slugu od strane pojedinih plemića zašto lord A. ne prisustvuje sa njima na tribinima da zajedno motre i komentarišu mečeve. Sve ih je grubo odbijao, bez imalo zadrške, delovao mi je opravdano pun sebe što iako puko nagađanje jeste bila ispravna pretpostavka. Samo bi prokomentarisao: ,, Nit oni gore nit oni dole znaju išta od mani, a kamoli borbi! Nek gledaju malo sami nek se uče!"

~ 64. unos u memoare: Učitelj je delovao grub i govorio je sa visine o svakome na onom balkonu, a neretko bi se među u nekoj prezrivoj rečenici pronašlo i ime nekog od boraca koji je zastupao neku od plemićkih kuća. Govorio mi posle uz večeru i piće o odvratnim navikama tih vlastelina prema narodu, o narodu koji je nepoučen i zato zatupljen te ne zna da odgovori. O takvim i sličnim temama razglabali smo dugo, Lord A.je bio istinski revolucionar, idealista do srži i to sam cenio, čak me je u tom prvom naletu dobrano kupio svojom idejom o slobodi naroda.

~ 65. unos u memoare: Tada sam ja bio deo tog neukog naroda nad kojim se lord A. sažaljevao i nije mi bilo jasno da ono što je on tako sa lakoćom izgovarao bilo zabranjen govor koji je pritom mogao biti najstrože kažnjen samo da nas je neko čuo i prijavio, ne bi se postavljalo pitanje o kome je reč pa i da je prvi do cara. Lord A. je tog dana dao sebi oduška jer je znao šta sledi vrlo brzo.

~ 66. unos u memoare: Nakon šetnje po gradu da učitelj ostavi nekoliko poruka i pozdravi se sa nekom gospodom, otišli smo do krojačke i radnje sa ratničkom opremom. Bio se namerio da sve na meni od glave do pete dotera tako da bi se činilo da sam strogi profesionalac u svom pozivu i da iskustva imam na zavidnom nivou. Iako svega petnaestak godina bio sam krupan i odveć visok, te kad stadoh sa svom opremom onako ceo uniformisan pred ogledalo zabezeknuh pošto se jedva prepoznah.

~ 67. unos u memoare: Usplahiren još uvek od utiska pred onim ogledalom u krojačnici gotovo sam skakutao ulicom pored učitelja sada potpuno opušten. ,, To ti je od mene poklon i nek je sve novo na novi početak! A sad primiri malo hod i uzbilji lice kad hodamo ovako gradom, ti bi trebalo da predstavljaš mog čuvara nadalje u javnosti." Klimnuh glavnom u znak da sam razumeo i učinih sve kako mi je rečeno.