Park Sin Yon

~ 195. unos u memoare: Nije to bilo od straha od smrti ili bilo kakvog sličnog motiva, upravo suprotno odlučio sam sam se na postojanje jer sam smatrao da ne zaslužujem smda se tako lako izvučem. U tom trenutku bio je to krajnje morbidan pristup, možda delić tog uverenja nosim u sebi i danas ali me taj prelom u mislima spasio da dobijem priliku za mnogo toga što će se tek odigrati.

Shin je bio potpuno zanet svojom knjigom o magiji, koju je čitao u mirnom parku. Zaboravio je na vreme i prostor oko sebe, a reči su mu letele preko stranica, otkrivajući tajne drevnih magičnih tehnika. Sunce je polako zalazilo, a on je još uvek bio zagledan u knjigu, nesvestan da se svet oko njega menja.

~ 196. unos u memoare: Prihvatio sam život i svoju novu ulogu u njemu. Rokudo je zapovedio da se odmah premestim u bolničku sobu koja je dužila osoblje i opremu za moj oporavak. Planirani program za oporavak- trajanje tri meseca, naposletku u tom vremenskom roku moje telo je dovedeno u pređašnje stanje.

Porijeklo i eventualna sudbina svijeta su opisani u Völuspi ("völvino proročanstvo"), jednoj on najosebujnijih pjesama u Poetskoj Eddi. Ovi stihovi sadrže jednu od najživahnijih opisa stvorenja svijeta u historiji religija i eventualno uništenje svijeta koje je jedinstveno u pridavanju pažnje detaljima priče.

U Völuspi, Odin, glavni Nordijski bog, je uzdigao duh mrtve Völve (proročice) i naredio duhu da mu otkrije prošlost i budućnost. Ona se suzdržavala da mu kaže "Šta tražiš od mene? Što me iskušavaš?", ali pošto je već bila mrtva, nije imala razloga da se boji Odina i stalno ga je izazivala: "Da li bi onda više znao?" Ali Odin insistira: ako on želi da ispuni svoju funkciju kao kralj svih bogova, on mora posjedovati svo znanje. Kada je proročica otkrila sve tajne prošlosti i budućnosti, ona nestaje uz riječi: "Ja sad tonem".

Shin je mirno sedeo na klupi u parku i okretao stranice knjige o magiji. Bio je to njegov omiljeni način da se opusti i pobegne od stvarnosti. Okolina se činila magičnom dok je sunce lagano zalazilo i ptice su pevale svoje poslednje pesme za taj dan. Shin je znao da će se vratiti svom običnom životu nakon što završi sa čitanjem, ali za sada je uživao u svetu mašte koji je knjiga stvorila pred njim.

~ 197. unos u memoare: Početak oporavka je bio bolan i odvratan. Želudac mi se cepao na dodir tečne hrane. Muskulatura i prezategnute tetive onemogućavale su mi da se pošteno pridignem iz kreveta. Prvih par nedelja sam se uvodio u osnovne funkcije dok nisam postao delimično samostalan, a potom je sve krenulo na bolje.

Shin je uživao u čitanju svoje knjige o magiji u mirnom parku. Dok je oko njega cvjetala priroda, on se potpuno izgubio u svijetu magije. Stranice knjige su bile ispunjene magičnim ritualima i čarobnim činjenicama koje su ga uvijek fascinirale. Njegovo srce je udaralo brže dok je čitao o moćnim čarobnjacima i njihovim neverovatnim avanturama.

Dušanov zakonik[1] (u starim prepisima Zakon blagovjernago cara Stefana) je bio najviši pravni akt u kratkotrajnom Dušanovom carstvu iz 14. veka.

Nastao je prevođenjem vizantijskih zbirki propisa iz tog vremena, pre svega Vlastareve Sintagma iz 1335. godine. Zakonik je usvojen 1349. na saboru u Skoplju a dopunjen 1354. godine u Seru, svega godinu dana prije Dušanove smrti.[2] Cilj Zakonika je bio da Dušanovo carstvo pretvori u Vizantiju.

Dušanovim Zakonikom iz 1349. godine položaj seljaka je znatno pogoršan.[3] Zakonik celokupno stanovništvo deli na dve najmnogobrojnije kategorije „na vlastelu, kao gospodare zemlje, i na sebre, kao naseljenike na zemljama, zemljoradnike.”[4] Takođe, Zakonik cara Dušana poznaje i kategoriju ropskog stanovništva. Po Zakoniku, robovi (otroci) su "baština večna" vlastelina.[5]

Dušanov zakonik se, uz Zakonopravilo iz 13. veka, smatra najvažnijim zakonom (ustavom) srednjovekovne Srbije.

~ 198. unos u memoare: U gluvoj bolničkoj sobi provodio sam najviše vremena sam. Kraj mog bilo je još nekoliko oraznih kreveta ali jisam mario za društvom, nisam ni sa osobljem govorio čak ni na njihovo interesovanje da zapodenemo razgovor. Jednom prilikom tražio sam da otvore prozor i to je bila sva interakcija koju sam mogao i želeo da ponudim.

Shin je bio potpuno zanesen dok je čitao svoju knjigu o magiji u parku. Njegove oči su se sijale dok je u sebi ponavljao reči koje je čitao. Oko njega je bilo tiho i mirno, a jedino što se čulo bilo je lagano šuškanje stranica dok je okretao listove knjige. Bio je to savršen dan za čitanje, i Shin je uživao u svakom trenutku.

~ 199. unos u memoare: Upijao bih svetlost i cvrkut ptica kroz prozor moje bolničke sobe. Prolećni jak miris i zov života koji se uzdiže terao me da hodam i bdim nad tim oknom u sobi i zagledam svet pred njim. Sve to ke mamilo da ponovo izađem napolje počeo sam da dobija čvrstu volju za oporavkom i reakcije pa i nalazi postajali su sve bolje.

U početku je postojao svijet leda Niflheim i svijet vatre Muspelheim, i između njih je bila Ginnungagap, velika rupa ili provalija u kojoj ništa nije živjelo. U Ginnungagapu vatra i let su se susretali i vatra iz Muspelheima je podlizivala led i oblikovala diva Ymir i gigantsku kravu, Auðumblu, čijim se mlijekom hranio Ymir. Krava je lizala led tako praveći prvog boga, Búrija, koji je bio Borrov otac, koji je kasnije postao otac prvog Æsira, Odina, i njegove braće Vili i Ve. Ymir je bio hemafrodit i sam je rodio rasu divova. Onda su Borrovi sinovi Odin, Vili i Ve ubili Ymira, i od njegovog tijela je stvoren svijet. Od njegove lobanje, Odin, Vili i Ve su napravili nebo i stavili četiri patuljka da ga čuvaju: Austri (Istok), Vestri (Zapad), Sudri (Jug) i Nordri (Sjever).

~ 200. unos u memoare: Svremenom počeo sam da napuštam sobu i odlazim na druga testiranja. Bio sam oporavljen ali je trebalo povratiti mišićnu masu, gipkost, razdrmati kosti i usporeni mozak. Gotovo sam uveden u sistem treninga koji je naposletku dostigao ozbiljan nivo. Osećao sam da sam spreman, čak uz posebne metode i sposobniji nego što pamtim u svakom pogledu.

Bogovi su regulirali promjenu dana i noći, kao i godišnjih doba. Prvi ljudi su bili Ask i Embla (Jasen i Brijest), koji su isklesani iz dva stabla kojima su život podarili Odin, Vili i Ve. Odin im je podario život, Vili im je podario razum i mogućnost kretanja i Ve im dadne oblik, govor i čula. Sol je božica Sunca, Mundilfaijeva kćerka i Glenova žena. Svaki dan ona jaše nebom u njenoj kočiji, koju vuku dva konja Alsvid i Arvak. Ovaj dio pjesme se zove Alfrodull, što znači "slava vilenjaka", što je uobičajena metafora za Sunce. Tokom dana Sol trči od Skolla, vuka koji hoće da je proguta. Pomračenje Sunca označava da ju je Skoll dostigao. Prorečeno je da će je Skoll eventualno uhvatiti i pojesti; ipak, nju će zamijeniti njena kćerka. Solin brat, Mjesec, Mani, je progonjen od Hatija, drugog vuka. Zemlju od pune vrućine Sunca štiti Svalin, koji stoji između zemlje i Sunca. U Nordijskom vjerovanju Sunce ne isijava svjetlost, već svjetlost isijava iz griva Arvaka i Alsvida.

~ 202. unos u memoare: Pošto ču izveštaj lekara Rokudo elegantno preuze anamnezu u svoje ruke i jednako tako smireno i lagano je stade cepati na deliće. ,,To me doktorka ne zanima naročito, snaćićemo se kako znamo i umemo. Polazi zamnom." Vrati zgranutoj ženi u belom matilu u ruke one iscepkane delove i meni još jednom dade znak glavom da ga pratim. Učinio sam kako mi je rečeno, a za nama je ostala doktorka koja brblja o procedurama i opasnostima.

Proročica opisuje veliko jasenovo drvo Igdrasil i norne (ženski simboli neizbježne sudbine; njihova imena: Urðr (Urd), Verðandandi (Verdandi) i Skuld; predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost), koje pletu vlakna sudbine ispod njega. Ona isto opisuje rat između Æsira i Vanira i Baldrovo ubistvo. Onda ona počinje opisivati budućnost.

~ 203. unos u memoare: ,, Ja te neću ograničavati i držati za sitnog zarad nekakvog iskupljenja, želim tvoje pune potencijale i korist od ove situacije u kojoj smo se zadesili. Bićeš vođa grupe zadužene za operativni rad na terenu imaćeš svoju autonomiju ali ćeš odgovarati meni kao lideru ,,Garvranovog lovca" i svom novom učitelju." Govorio mi je Rokudo dok smo stajali u bašti i spremali se za put dalje od bolnice.

Grčko ime Sirena vjerojatno je izvedeno od seira = "uže" te bi one bile "povezivačice". Značenje riječi "sirena" kao upozoravajućeg zvuka razvilo se prema analogiji i značenjskom povezanošću s pjesmom Sirena.

~ 204. unos u memoare: Klimao bih glavom na izrečeno i onda nakon par trenutaka tišine krenuo bih nešto da izustim ali Rokudo diže ruku i prekinu me. ,,Svog starog učitelja više sigurno nećeš videti i ta tamnica se neće otvoriti za tvog života. Imaj u vidu da paziš šta radiš, ja nisam prorok poput Azazela i ne vidim u tebi nikakvu fantastiku, ukoliko se odaljiš od pravila lično ću ti odseći noge i ruke." Reči nisu vredele mnogo niti bih na to imao šta da dodam, samo sam klimao glavom.

U ranoj grčkoj umjetnosti Sirene su prikazivane kao ptice s velikim glavama i nogama, a katkad i s lavljom grivom ili ptičjim tijelom. Također su i prikazivane kako sviraju neko glazbalo, posebice harfu. Poznate su po neodoljivoj pjesmi zbog koje je i Odisej imao teškoća.

~ 205. unos u memoare: Krenuli smo na put kočijama koje su već bile spremne pred bolnicom. Rokudo mi samo pokaza na još mekoliko neutovarenih kofera i uđe u kabinu. Kočijaš je mirno sedeo i čekao mene da utovarim šta treba, učinio sam to naposletku kako se ne bih drznuo na takvo sitničavo bockanje i potom i sam se poseo na svoju klupu. Bilo je sve spremno, Rokudo dade znak i fijuk biča natera konje da se pokrenu.

Poslije u sr. vijeku sirene su počele biti prikazivane kao lijepe djevojke s repom ribe koje izviruju iz valova i zavode mornare s pravoga puta. U mnogo je jezika riječ za Sirenu (sam hrvatski, a i španjolski, francuski, talijanski, poljski, portugalski itd.) jednaka riječi za poluženu i poluribu (eng. mermaid) što pridonosi pomutnji.

~ 206. unos u memoare: ,,Zašto putujemo kočijama, zar ne možeš da prebacuješ stvari kroz prostor uz pomoć mane?" Zapitao sam nešto konačno da bih razbio dugu tišinu. ,, Ako ćeš ti da nosiš sve one kofere u rukama kroz svako stajalište koje nam je na ruti onda možemo krenuti odmah." Frknuo je i okrenuo pogled ka prozoru da prati zbivanja duž puta. Nisam više ništa pitao.

Prema drugim inačicama, u ptice ih je pretvorila Afrodita, zbog toga što su bile nesklone ljubavi. Nakon toga preselile su se na otok kraj Scile i Haribde mameći mornare milozvučnim glasom, davile ih i sisale im krv. S vremenom Afroditina čarolija je popustila i one su natrag dobile svoju ljepotu i riblje repove, ali su bile ljute i ponižene pa su ostale na otocima mamiti ljude u smrt. Pokraj njih plovili su Argonauti kada su se s runom vraćali iz Kolhide, ali ih je spasio Orfej. Odisejaj i njegove mornare od sirena je spasila domišljatost: posada je voskom začepila uši, a Odiseja su zavezali uz jarbol da ga ne odvuče njihov pjev.

~ 207. unos u memoare: Kao ni za pređašnje zapise jednako ću se i za moje vreme u odelu ,,Gavrana" potruditi da imena i događaje većine izostavim zarad njihove lične zaštite. Ako li se čije i pronađe ono tu stoji zarad priče, bez namera da kompromituje ni žive ni pokojne. Poslednje što želim jeste da reč koja ostaje zamnom bude nekom jaram koji će ga progoniti.

Odisej je, kako doznajemo u Homerovoj Odiseji, pobjegao sirenama. Nakon putovanja u Had opet se vratio na Kirkin otok, a Kirka ga je upozorila na Sirene koje bi ga mogle uništiti te mu je savjetovala da ili začepi uši ili, ako baš mora čuti njihov pjev, bude privezan za jarbol, tako da ne može slijediti zvuk i tako postati nepovratno izgubljen. Potom su krenuli s Kirkina otoka.

~ 208. unos u memoare: Stigosmo u nekakav omalen gradić, više seoce podobrano udaljeno od goavnog puta. Nije bilo ni Bog zna koliko daleko već je put bio toliko loš da smo sigurno polovinu morali preći peške zbog radova koji u toku. Pre nekoliko nedelja po svedočenju radnika tu se pojavila nekakva zver koja je kompletno razorila čitav pejzaž, pa i sam put.

~ 209. unos u memoare: Rokudo mi vrlo kratko kako bih bio upućen naglasi da tražimo kovačevu kći Leksandru koja se po svedočenjima pobrinula za onu zver koju su nam napomenuli radnici na putu. Priča o svemu tome imala je jedan pežurativni ton i nije se mogla tako lako čuti po ulici zato što je devojka posedovala nekakvu vrstu mračne magije. Narodu kao da nije bilo milo što imaju takvog spasioca.

~ 210. unos u memoare: Nakon par upita o dešavanjima u gradu obresmo se u kovačkoj radnji gde nas dočeka ogroman grmalj od čovek, gazda Todor. Taman ga prekidosmo u zamahivanju čekićem i on stade ushićeno da se briše kad opazi Rokuda pa potom veselo prileti da se javi i rukuje sa obojicom. I Rokudo se srdačno istapša sa čovekom, videlo se da se znaju od ranije. Pozva nas da sedemo za sto i natoči piće bez reči.