Dante Uchiha
(1151-1171)
~Sve stade,samo zivot prodje...~
PRICA :
Bio jednom jedan nindza po imenu Dante...
-To je najbolji pocetak svake priče, jedne bajke, dok reč nindza već spada u rečnik starijih i ne veže se za decu. Kako mogu da pisem priču koja je vec u samom pocetku uvedena sa takvom protivrečnošću? Ali, uostalom, kako mi svi stojimo jednom trenutku u svetu bajki, a drugom na rubu provalije kojoj je realnost ime ,ipak cu sačuvati ovakav naslov. Dakle: Bio jednom jedan nindza po imenu Dante. Kao i svaki nindza rodjen je van zakletve i zivota šinobija i kao veliki broj ondašnjih ljudi pod tom zakletvom je i okoncao svoj život...
Da li je gotovo?
Krstario je po mislima, dok se borio za sledeći dah napola otvorenih ociju. Tu u tom blatu u kome je ležao, medju gusto nabijenim četinarima koji su ga hladno odmeravali, u tom bespuću njegova duša trazila je put do neba. Na tom klonulom mestu daleko od svega, na hladnom tlu neispunjenih snova i bojazni od života, ležao je sam i nepomičan zagledan u oblake nad njim. Studen samoce na koju beše odveć naviknut, ledila mu je i to malo duše i života što mu bejaše preostalo, i on se po prvi put nakon toliko godina pomoli u zelji za plamenom nade koji bi odgnao bol i hladnocu. Ali iz žara vatra ne ustade, a mesto nje osta da pada večni sneg…
-Rodjen je daleko izvan šinobi sveta na planinskom vencu Urahara, koji su naseljavali uglavnom sitne zanatlije I trgovci. Došao je na ovaj svet zajedno sa prvim snegom te godine, njegova majka je zivela narednih šest godina podizuci njega I njegovu mladju sestru. Preminula je u proleće 1170. godine, nedugo nakon početka ratnih dejstava u planinskim I okolnim oblastima. Mali dečak izuzev imena I ogrlice koju mu je ostavila nije zadrzao previše uspomena na majku, no ipak njen lik I reci ostace vazan putokaz kroz njegov dalji zivot. Ostatak detinjstva proveo je uz oca I godinu dana mladju sestru Lucy. Otac je bio covek preke naravi I ubrzo nakon smrti decakove majke, utonuo je u alkohol I odao se kockanju tragično zaleći za zenom koje vise nije bilo. U potpunosti je zanemario sopstvenu decu, gubeći na kocki i u kafani ono malo hleba što imadoše. Vremenom Dante se navikao na njegovo odusustvo, čak ga je prizeljkivao plašeći se čestih udaraca koje su od oca dobijali on I slabašna sestrica koju nije mogao da odbrani od stare pijanice koju je gušio sopstveni očaj. Život za Dantea I Lucy postao je nepodnošljiv, suviše mučan I surov za bosonoge, vazda gladne jadničke kakve je zla sudbina nagnala na postojanje u takvom svetu i boli. Zime na Urahari bile su izuzetno hladne I oštre, kosile bi sve pred sobom. Severni vetar bi fijukao neprestalno noseci melodije tužnih pesama sa krvavih polja koja bi uvek odisala na usparelu krv šinobija usled konstantnih ratovanja severu. Od starog mlinara koji mu beše jedini prijatelj, Dante je naučio da čita i piše. Trošio bi sate u starčevoj vodenici čitajuci mnogobrojne knjige, čak i sam pokušavajuci da piše svoje. Te je jedne decembarske večeri u dnevniku u kome se oslobadjao svoje tuge napisao ovako: Sneg ne prestaje da pada vec gotovo deset dana, otac se sinoc nije vratio kući iz krčme. Nadam se da neće ni večeras. Slab sam, pojeli smo i poslednji komadić hleba. Grudi mi se kidaju, jedva dišem od hladnoće. Kada bi barem vetar prekinuo da duva čini mi se da bih ponovo došao do vazduha. Majka je uvek govorila da kada je tesko, ako zažmurim jako i svom snagom poželim da prodje sve će se resiti i proćiće svaka bol. Ne prolazi…
Te veceri kao i inace Dante je ugasio dotrajalu sveću na stolu. Zajedno on i sestra sklupčali bi se u sam ćosak kuće i prekrili rasparanim starim ćebetom kojim ih majka bejše pokrivala dok su još bili mali. I tako uz po koji slučajni jecaj koji bi se omakao u tisini, utonuli su u san, u taj ledeni zimski suton. Melodija koju je širio vetar kroz kotline planine Urahara nosila je u sebi spokoj i blazenstvo te bele zore. Lucy nije docekala da je čuje. Preminula je pre nego se sunce rodilo te iste veceri, ostala je hladna u zagrljaju svog brata, a njena dusa privila se uz uspavanog decaka da ga greje dok zora ne osvane.
-Narednog jutra ogrejalo je toliko izcekivano sunce na čistoj i beskrajnoj nebeskoj plaveti. Dantea su spasilačke jedinice iznele onesvešćenog iz kuće i sa ostalima koji su preživeli tu noć na Urahali deportovali u bolnicu omanjeg gradića u prizemnom delu planine. Proveo je dane u bolničkoj postelji obuzet groznicom I košmarima. Četvrtog dana se probudio i konačno došao sebi. Istog trenutka neki ljudi njemu nepoznati obukli su mu njegove stvari i u tili čas na njegovo mesto legao je drugi čovek, a Dante se našao na ulici prepunoj sveta. Izbezumljen jedva se teturao po ulicama malog gradiča. Zavoji sa još ne zalečenih promrzlina visili su mu kroz rukave trošnog očevog kaputa koje mu bejaše prevelik. Sam pred svetom i ulicama koje su mu mučile svest. Gomila ljudi prolazila je kraj njega, al on se osećao kao jedino bice na svetu. Sam i zaboravljen. Neko koga je Bog kaznio i naterao da živi u smrti. Tuga stišana i zapečaćena duboko u srcu eksplodirala je snagom koja para i dere grudi, grudi slabašnog dečaka nemoćnog ni da pogledom isprati život oko njega. Sićušne oči koje uznemireno I mučenički lutaju po gomili sa obe strane ulice, nadajuči se neće li medju njima naći nekoga sličnom njemu, nekoga ko bi čuo njegovu jadikovku i spasio ga makar na čas od neizmernog bola koji ga je gušio. Bar neko ko bi čuo za njegovu tugu. Tugu golemu, beskrajnu. Čini mu se da mu grudi prsnu, da je izliju, ceo svet bi poplavila, pa opet se ne bi mogla videti ni sagledati. Umela je tako da se smesti u malu, ništavnu, čovečiju ljušturu da se ni na belom danu ne bi mogla oslikati i ukazati slabašnom oku svakodnevne ljudske mase koja je tuda prolazila. Prišao je i stao pod obližnju svetiljku čvrsto se usput uhvativsi za nju oberučke i Iz sve snage pokušao je da zadrži suze. Noć je vec prekrila grad. Krug svetlosti kao da ga je odvojio od ostatka sveta. On i njegovo srce ostali su sami. Po prvi put u svom zivotu Dante je poželeo istinski da umre…
-Vreme je nastavilo da teče, ono nikoga ne čeka. Dan za danom mali dečak nastavio je da korača napred usiljenim maršom po liniji života. Dani su prolazili polako jedan za drugim, njegovo srce je halapljivo proždiralo tugu i potiskivalo je sve jače I dublje. Mučio se da suzbije I zatvori očaj koji je zjapio kroz širom otvorene kapije njegovog srca, koje je polako počelo da se pretvara u kamen. Da bi preziveo radio je sta god je mogao za hranu i toplotu. Kradući, često izmoren ne bi uspevao da pobegne, te bi bio surovo prebijan, batine kakve sigurno nece nikad zaboraviti. Tako, jedne večeri pošto je ukrao veknu hleba i bio uhvaćen, pekar je pretaravši slomio nekoliko rebara malom decaku ostavljajući ga da leži na ulici popločanoj hladnim kamenom i kočijama koje neprestalno prolazile tik kraj njega kao da je potpuno neprimetan. Ispebijan nekako, teškim koracima dosao je ispred lokalne krčme i seo naslonivši se na zid kraj izlaza, ispružio je malenu ruku dok se drugom pognute glave držao za stomak. Sedeo je tu kao i svake subotnje večeri nadajući se milostinji otmenog društva koje se tu okupljalo. Promrzlo i modro telo ga je strašno bolelo, ali bio je odveć naviknut isto koliko i na psovke i pljuvačku kao čest odgovor na ispruženu ručicu koja se tresla na hladnoći. Vetar je počeo jače da duva i pred njim se pojavi nekakav čovek. Nosio je šesir od trske i bio laganije odeven s obzirom da je sneg neprekidno vejao. Dante smognu snage da pridigne glavu i da uputi pogled ka strancu. ”Dobro si?”-upitao je čovek, njegove reči nosile su toliko izčekivanu iz željenu toplinu koja je falila. Dante je uspeo da poluotvorenih očiju isprati strančeve reči i uz zadovoljstvo i blagi dečiji osmeh na licu klonuo je izgubivši svest, srušio se nadomak mesta na kome je prosio…
-Ljudi koji uživaju sreću čitavog zivota kad tad zaborave njeno značenje, zaborave da žive i da se raduju životu. Za one koji su od života izgnani, osudjeni da večno lutaju bosonogi po trnju i kamenju, da je njihova egzistencija opčinjena mrakom i da je korica hleba sve što im se nudi. To su zapravo oni kojima je život darovan i koji gažive, nadaju se i streme ka mekanijem pesku po kojem ce hoditi, ka jednom zraku svetlosti koji će makar na trenutak obojiti njihov tamni svet i ka drugoj korici hleba kojom će se dugo sladiti. Zadovoljenje svih uslova izaziva ravnodušnost, a ravnodušnost je paraliza duše-prevremena smrt.Dante je nasao svoj osmeh u tudjoj brizi, svoj trenutak lepote u svom ocaju. Energija sreće toliko čista i jaka, verovao je u to i bio spreman da žrtvuje svoj zivot za lepotu koja mu je ukazana…
-Polako je dolazio sebi. Bilo mu je toplo i činilo mu se da više i nije na ovom svetu, da će kako ga je majka učila kad otvori oči konačno ugledati sreću kojoj se nadao i prizeljkivao. Na trenutak osetio je kako bas i nije na stabilnom tlu, te se trgnu iz slatkih misli nazad u realnost. Pre nego je uspeo da se pridigne, nečija ruka ga vrati u ležeci položaj. Bio je to onaj cudni čovek lakog odela sa šesirom od trske koji je uspeo da mu izmami osmeh. Sedeo je kraj njega u nekakvoj malo većoj kociji.
-“Polako” (spustio ga je nazad u postelju). “Sam si, imaš li nekoga?”(upitao ga je sasvim stalozeno, njegov glas nije ništa odavao). Dante se trudio da ne otvara oči i da ne govori, osećao je strah. Ležao je u kočiji koja je vozila ko zna gde i osećao je i dalje jak bol od udaraca sa kojim se i dalje borio, ali za promenu bilo mu je toplo. “Pa dobro onda”(nasmesio se naslonivši se malo dalje od Dantea, spustio je šesir od trske niže na čelo pokušavajući da uhvati san). Dante se osetio već malo sigurnije i nasmeši se čisto da proveri još jednom osećaj. Nasloni se, ispusti malo vazduha kroz nozdrve ali I dalje osta bez reči. Čovek zadrža osmeh i ne pomerajući se onako naslonjen prodje mu rukuom kroz neurednu kosu. ”Spavaj sada…”
-Prošlo je nekoliko dana od kada je upoznao čoveka sa šesirom od trske, od kada se podsetio blaženstva osmeha i otpoceo putovanje kome nije znao cilj. Smejao se bez reči i dalje, to mu je bio dovoljan razlog da ostane uz ovog stranca. Klima je postajala sve toplija i miris koji je vetar donosio sa obliznjih potoka budio je sve oko sebe. Dobro utabane prašnjave putanje i listopadne sume su ih okruživale. Rika maldih jelena koja odzvanja gorama i pozdravlja proleće i sav taj voćni cvat kojim predeo odiše. Dante se već osećao kao nov, povrede su se smanjile i on bi sada uživao naslonjen na prozor stare kočije u posmatranju okolnih naselja kroz koja su prolazili. I dalje je zadržao taj nemi odnos sa čovekom koji je sedeo kraj njega . Kad-kad bi se osvrnuo nazad u sećanja i osetio iscrpljujuću bol, sa druge strane tu je
i budućnost nepoznata i nesigurna. Trudio se da ne misli već da živi i uživa u trenucima koje je doživljavao sa prozora stare kocije. Toliko je dugovao svom izmučenom srcu. U unutrašnjoj postavi pocepanog očevog kaputa koji je nosio, čuvao je i dalje svoj dnevnik. Tako je jednog popodneva dok je njegov saputnik zadremao odlucio nešto da zapiše: O Bože, želim živeti i ako nemam zarad koga i čega. O Bože, želim osetiti sreću i ako mi je smrt sve istrgla iz ruku. Želim ! Zelim da disem! Da! To je ono što želim. Da ne brojim svaki dah i da ne osećam sneg na koži, hladnoću i tugu koju donosi. Oslobodi me Svevišnji molim ti se i reci mi jesam li kriv zbog želje svoje?
-Prošle su dve nedelje i konačno put se završio. Kočija se napokon zaustavila i naglo kočeći trgla je Dantea iz sna.
-“Stigli smo” (zacuo se glas čoveka sa šeširom od trske koji već bejaše napolju).
Osetio je leptiriće u stomaku i polako je zakoračio izvan kočije još uvek nerasanjen. Pogled mu je ostao prikovan za veliku kapiju koju su krasila dva ogromna stara hrasta.
-“Hajde mali ja umirem od gladi, a izgleda da nešto dobro miriše! “. Čovek je bio vidno raspoložen i nasmejan. Uhvatio je malog dečaka pod ruku i krenuli su ka novom svetu koji se nadzirao iza kapije i gorostasnih hrastova kraj nje. Osetio je neku toplinu kada ga je čovek sa šeširom uhvatio za ruku. -“Hvala…” (izusti jedva kroz tihi jecaj i suze koje mu oblise lice).
Čovek se samo nasmeši i ne izustivši ni jednu reč privuče ga ka sebi i snažno zagrli.
Na trenutak pomisli na oca i odmah potom u besu odbaci to sećanje. Odlučio je da se prepusti, konačno je mogao da namirise novi život i sreću koja ga je iščekivala. Sunce je dostiglo svoju najnizu tačku i polagano tonulo je medj brda koja su obavijala Konuhu sa zapadne strane. Prve zvezde sramežljivo su pocele da oslikavaju nebo i da sijaju sve jače i jače kao odpozdrav malom dečku koji je našao život. I baš kao što sudbina beše zapisala u knjigama beskraja, Danteov život naisao je na važnu raskrsnicu. Osecaj sigurnosti umileo mu se pod kožu I na trenutak uspeo je da zaboravi glad i hladnoću koja ga je toliko dugo i mucno pratila.
To je bio novi početak njegovog života, počeo je tu pred kapijom Konohe, sela skrivenog u lišcu. Tu će se susresti sa prvim šinobijima u svom životu. U oblasti iz koje je dolazio, živele su još uvek priče o hrabrim ljudima čudnih moći koji su tuda prolazili. Prema gotovo legendarnim pripovedanjima iz svih krajeva sveta mogao se videti trag reči o nindzama. Bile su to stare prče još iz onih srećnih vremena kada su pričane maloj deci kojoj bi oči kao stakleni klikeri sijale i pratile čudesne reči pripovedača. Za Dantea ceo concept nindze kao i njegova pojava činila se nestvarnim. Pomisao o šinobijima i o njihovom životu sve vise mu se uvlačila pod kožu. U Konohi vreme je provodio u stanu čoveka sa šeširom od trske uglavnom obuzet mnogobrojnim knjigama o umeću i veštini šinobi sveta. Počeo je mnogo vremena da provodi čitajuci, dograbio bi koju god stigne knjigu na temu umeća nindzi koje su stajale svuda po stanu nabacane na velikim gomilama. Čovek uvidevši da stvari vezane sa sam šinobi svet, dečaku otvaraju nova interesovanja koja mu skrecu misli sa prošlosti i neizmerno ga usrećuju oslobadjajući ga od njegove klete sudbine, odluči da mu ucini jos veće zadovoljsto time što će početi da ga trenira. Od dolaska u selo prošli su meseci, on i dečak su se zbližili i vremenom su jedan drugom postali porodica. Ime čoveka sa sesirom od trske bilo je Conte, tadašnji nadaleko poznati nindza sela skrivenog u lišcu koji se iznenada povukao iz sveta šinobija i ostao da zivi u Konohi oslobodjen dužnosti ostavši da u civilstvu luta kroz svoja mnogobrojna putovanja. U jednom od napada na selo u poslednjih 15 godina izgubio je porodicu, odlučivši da najpre sačuva vredne tajne sela pre nego da ih zastiti. Ta kobna odluka i kajanje koje je usledilo nakon svega nateralo ga je da stavi okove na svoj život šinobija i pokuša da zaleči svoje ranjeno srce. Tadasnji Hokage mu je to dozvolio. Dante je bio taj koji ce uspeti da u njemu pronadje iskru života i ponovo nakon mnogo godina upali plamen volje za životom u njemu.
-“I kažeš da ti se dopadaju knjige?” (izgovori dok je sedeo na stolici kraj otvorenog prozora upravo načevši novu paklu cigareta.)
-(Promoli glavu kraj gomile prašnjavih hartija iza kojih se beše sklupčao čitajuci.)”Da,zanimljive su veoma.”(Odgovorio je zadržavši pogled na cigaretama.)
-“Ovo?”(Podize paklu i pokaza drugom rukom na nju.)”Pa ne znam, kazu da je lose po zdravlje.”(Zapali jednu.)”Ali to je priča za slabiće, one koji se boje da izazivaju život, a nas dvojica nismo kukavice zar ne?”(Nasmesi se i ujedno namignu.)
-(Dante se nasmeja, zamisljao je sebe kao velikog i hrabrog nindzu tog trenutka.)
-“Pošto vidim da se slažes, kako bi bilo da nas dvojica hrabriša sutra počnemo neki trening. Znam da sam rekao da nema, ali…”(pravdao se, dok ne prekide recenicu na pola jer ga je mali dečak oborio skočivši na njega obuzet euforijuom koju su izazvale njegove reči.)
-“Hvala, hvala, hvala…!”(Ponavljao je brzo I neprestalno.)
-“Dobro je, polako…(izgovorio je kroz smeh, potom se pridigao, podignuvši i Dantea sa sobom), uredu znači dogovorili smo se, ja sad idem na prijem kod Hokagea vraticu se kasno, pa cemo sutra početi. I ne zaboravi da jedeš, opereš zube i krevet pre ponoći, uredu?”(zadržao je i dalje veliki kez na licu.)
-“Uredu, nisam vise tako mali znam sve…”(nasmešio se). Conte je krenuo ka vratima i učinio mu se poput oca koji nikada nije bio tu. Nije zeleo da ode, da mu bude van vidokruga ni na trenutak sada kada mu je toliko znacio. ”Vraćaš se sigurno, obećavaš?(Izgovorio je tužnim glasom uhvativši ga za rukav sa ledja dok je odlazio.)
-“Obecavam”(Okrenuo se i sagnuvši se čvrsto je zaglio malog decaka.)
Sedeo je tako duboko u noć te večeri naslonjen na okno napola odškrinutog prozora. Kraičkom oka bacao je pogled u svet i na nebo. Svo to beskrajno plavetnilo optočeno zvezdama i obrisima života, tako sjajno i duboko sa svim svojim dugama i varkama. Ta nepregledna ravnica koja se ogledala niz prozora dalje kraj susedne ulice i jak miris sveže pokošene trave koji mu para nozdrve i topli povetarac koji ga nosi i žari dušu. U Danteu sve to budilo je ono malo srecnih trenutaka iz detinjstva ostalog negde medju prolećima i obroncima planine Urahara. Konačno disao je ne brojeći uzdahe, Bog je uslišio njegove molitve i želje. Topli povetarac Konohe zamenio je ledeni vetar Urahare, a glad i strah iščezli su čak i kao ružne uspomene, u jednom treptaju oka volja za životom ponovo beše rodjena u njemu. Razlog za postojanjem bio je čovek koji je izvukao njegovu dušu iz ponora samog pakla i otvorio joj vrata ka raju. Njegova nova porodica i sve zbog čega je želeo da prigrli novi dan bilo je sazdano u Conteu. Zvezde i mesec obasjavale su sretnu dušu na prozoru koja je polako utonula u san.
-Osvanuo je novi dan, zora snažna i bujna radjala se iza horizonta polako prekrivajući selo. Još krmeljavi dečak pospano je trljao oči budeći se polako. Već se čula buka i galama na ulica užurbanog sveta koji je neprekidno negde žurio. Ustao je polako osmatrajući oko sebe, stan je bio prazan. Bio je sam u njemu, najednom iznenadjen iskocio je iz kreveta pomislivši da je Conte već na terenu i da kasni na svoj prvi trening. U svega par minuta, kompletno spremljen i obučen izleteo je napolje sa sendvičom zagriženim na pola u ustima. Za njega krupnim koracima hrlio je kroz masu gurajući ljude i halapljivo pokušavajući da proguta što brže zalogaje. Saplitao se žureći. Sa osmehom od uha do uha pokušavao je brzajući da ostane koncentrisan na put kojim je trčao. Bivao je sve bliže i bliže, utrčao je u omanju šumu i nastavio silovito dok je drveće oslanjalo na njega svoje gusto lišće i suvo granje tek da predahne na trenutak zbog umora koji se širio na sve okolo koji su posmatrali zadihanog i veselog dečačića kako grabi napred. Tu je na svega nekoliko metara, odveć je trebalo da je tamo, to ga je brinulo. Napokon izleteo je iz gustog rastinja direktno na teren za obuku koji mu je Conte u prolazu pokazivao. Bio je pust. Izuzev peska i nekoliko starih stabala, to je bila prostrana zelena ravnica koja je zjapila prazninom. Zabezeknut i uplašen pomislio je da je pogrešio, da je mozda pogrešio mesto, ali sabravši misli shvatio je ubrzo da nije greska u pitanju. Prišao je i seo pod stablo jednog na prvi pogled veoma starog drveta, koje je ipak i ovog leta snazno držalo svoju bujnu krošnju i pravilo hlad. Odlučio je da čeka, šta je drugo mogao. Grizao je neku omanju grančicu i sedeo u tišini. Ravnica sa suprotne strane prostirala se u nedogled, ostao je zagledan u njeno zelenilo i zamišljen puštao je vreme da teče. Sunce je baš u inat bilo sporo i mukotrpno poput starca sa štapom prelazilo je nebeski svod, niko se uz to nije pojavljivao. Najednom kraj njega sletela je vrana i počela da razgleda zemlju i trazi crve valjda. Za Dantea je bila čudna, poznata. Pogledala bi ga na trenutak i presekla sićušnim, prodornim očima. Iz nekog razloga osetio bi strah, hladnoću. Na Urahari vrane su bile loš znak. U trenutku vrana pred njim ispusti krik karakterističan za tu pticu. Dante se uhvati za uši i prodra se, to ga je strašno preseklo i oslobodilo zapečaćena sećanja. One zimske večeri kada je Lucy preminula, čitave veceri sa tavana nisu prestajali vapaji vrana koje nisu mogle poleteti usled snažne mećave i koje su zarobljene pod snegom kreštale čitavo vece i činile tu noć još strašnijom za Dantea I Lucy doh ih hladnoća nije uspavala.
-Brzo se trgao skočivsi na noge, potom i vrana zalepršavši krilima odlete.Odlučio je da se vrati nazad u stan…
Hodao je kraj reke na putu do kuće bilo mu je to omiljeno mesto u čitavom selu. Tu se osećao najslobodnijim i tišina vode ga je smirivala , misli o vrani su polako nestale i zamenio ih je mir. Prisetio se da je trebao da ima trening danas i da Contea nije ni video te je pustio korak u nameri da što pre stigne kuci. Naterao je sebe na osmeh, ponavljao je u sebi: ”Nema razloga da budeš tužan ili zabrnut sve zelje su ti ispunjene”. Ali nemir se polako uvukao u njega, pa se iz brzog hoda dao u trk prema stanu. Penjao se uz stepenice, saplevši se o neku tu i tamo. Otvorio je vrata i uleteo pregledajući prostorije. Nije bilo nikoga. Telo mu je zadrhtalo. Seo je na stolicu, srce je preskočilo koji takt. Čula se škripa vrata, poskočio je. U službenoj uniformi stajao je mlad čovek sa trakom sela lisca obešenom o pojas, gledao je ozbiljan u Dantea. ”Ko si ti, šta radiš ovde?”Dečak ga je gledao belo, nije znao da odgovori na pitanje.”Ovo je stan Contea Uchihe, niko sada ne sme da bude ovde!”(odbrusio je ostro.)”Moje ime je Dante,ja…”(pokušao je da sklopi rečenicu ali bez uspeha. Osećao se veoma loše). ”Dante, ti si Dante?” Čovek ga je pogledao izgovorivši to tišim tonom. Potom malčice oborivši glavu, decak je pred njim stajao izbezumljeno. ”Tako dakle…(nastavio je tiho bez tenzije u glasu, sad već pognutog lica), Conte je preminuo sinoc, tražio je od Hokagea da ga pošalje na misiju i na njoj je zadobio povrede koje nije preživeo. To je bio njegov život, probudio si iskru u njemu i želeo ga je nazad, to ga je ubilo.”(Izgovorio je jedva cujno, pridignuo je malčice glas pogledavši Dantea.) Prostoriju je ispunio muk. Čuo se samo sve dublji i dublji Danteov dah i suze koje su udarale o pod odkidajući se sa lica. Bez glasa, stajao je poluotvorenih usta i tresao se. Čitav svet rušio se i umirao u njemu ponovo, kao da već nije bilo dosta. Vetar zajeca očešavši se o izbušenu banderu kraj prozora, mali decak uz zvuk izgubi svest i sruši se na zemlju.
-Mrak. Zloćudna sudbina se smeje u uglu. Sve je nestvarno, magličasto nestaje mu pred očima. Zvuci mu kidaju misli. Preturao se, branio ali bezuspešno senke su se otimale oko njega, kidale i opsedale njegovu dušu. Iz ponora bez dna kraj njega čuli su se krici vrana koje se smrzavaju zarobljene u njoj. Crnilo se sužavalo, neko ga je dozivao u pomoć, čuo se Conteov glas. Izgubljen pridigao se i počeo da trči u pravcu glasa i da pada sve više i više ne osećajući tlo pod nogama, polako je nestajao. Osetio je ruku na ramenu. Polako se okrenuo. Lucy: ”Dante”(izustila je šapatom kroz suze…)
-Trgnuo se iz bolničkog kreveta preznojen i zadihan. Skidao je masku za kiseonik sa lica, prostoriju je preplavio zvuk i pisak uredjaja koji je merio rad srca. Medicinska sestra je upala u sobu i gurajuci ga nazad u postelju pokušala da ga smiri. Bila je to omanja devojčica koja je bila u bolnici vežbajući za budućeg medicinskog nindzu, takodje bila je kcerka bogatog trgovca koji je živeo u Konohi u to vreme. Pokušavala je da smiri Dantea. Ne prestalno je govorila, ali on nije uspevao da je čuje. Ubrzo došao je i stručni lekar koji je smirio dečaka davši mu inekciju koja ga je ponovo uspavala. Smirenost ga je obuzela i video je to andjeosko lice malenog devojčurka koji je stajao pred njim. Podsetila ga je na majku.
-Probudio se sutradan, ovaj put smireniji. U prostoriji je kraj njegovog kreveta sedeo isti covek koji mu je rekao za Conteovu smrt, uzrujao se. ”Polako, moraš da se smiriš. Ja znam sve o tebi, bez brige ja sam Conteov najbolji prijatelj. Moje ime je Gedoro”.(Dante je delovao mirniji i ako se i dalje morao potruditi da bi razumeo reči čoveka pred sobom, lekovi su ga jos drzali.) ”Žao mi je što sam onako oštro govorio u stanu(udahnuo je duboko I skrenu pogled). Bio sam uzrujan, ti nikako nisi kriv, nisi mogao da znaš.(Pogleda ga u oči) -Želim da zapamtis to. Conte se oslobodio svojih demona i umro je kako je želeo, štiteci interese ovog sela i sada je konačno sa onima koje je davno izgubio, treba da budemo srećni zbog toga.” (Dante je shvatao njegove reči ali on nije mogao da odgna tugu u svom srcu i sav gubitak koji je pretrpeo. Skupio je kolena zagrlivši ih i zabi glavu medju nedra). ”Pre nego je otišao rekao mi je da ako mu se nešto desi ja preuzmem brigu od tebi i da te upišem na akademiju ako to želiš. Čuo sam da ti se svidja život šinobija?” Dante je ostao nem, nije ništa govorio. ”Uredu onda, ostaviću ovoj ljupkoj dami da brine o tebi (pogledao je u Akikane koja je upravo kročila u prostoriju sa poslužavnikom i hranom na njemu), ona će te odvesti sutra do mene, odmori se sada” (potapšao ga je po ramenu i potom ustao i napustio prostoriju.) Akikane je ostala kraj njega dok nije zaspao neprestalno se smejući, praveći vratolomije ne bi li ga oraspolozila, nije pomoglo, Dante gotovo da je nije ni čuo i ubrzo je uz po koju suzu utonuo u san.
-Sutradan se probudio rano i obukavši se krenuo je napolje. Najpre probudivši Akikane koja je zaspala kraj njega na stolici. ”Zašto spavaš tu?”(upitao ju je.) ”Doktor uvek mora da pazi na svog pacijenta (uhvatila je bezvoljnog dečaka za ruku i povela ga van prostorije), dodji Gedoro je rekao da te dovedem k njemu kad ustaneš. ”Krenuli su i ubrzo se našli ispred velike zgrde u centru sela. ”Gedoro je Sanin sela lišca kao sto je bio i tvoj sensei nekada. Hajde sada kreći ne dozvoli da te čeka, u dvoristu je.”(sva nestašna gurala ga je da krene.) ”Conte je bio Sanin”(pomislio je u zbunjen u vezi činjenice koliko je malo znao o njegovoj prošlosti.) Nastavio je napred i ušao u dvorište koje se prostiralo pred velikom zgradom I najednom uoči Gedora. Prišao mu je. Gedoro je ćutao kao da je očekivao da dečak kaže nešto prvi. ”Želim da postanem nindza ovog sela, da živim i postojim da bih ga zaštitio i da time oživim uspomenu na svog učitelja. Da nikada ne umre, to je ono što sada želim” (Stajao je govoreći mirno i staloženo, vojnički.) ”Uredu onda, od danas si kročio na put i u svoj život šinobija. Dobro zapamti ovaj dan, jer danas si postao čovek.” (Nasmeši se, potapša ga po ramenu i potom lagano ispraćeni vetrom i pesmom koju je nosio nestadoše u velikoj zgradi. No pre toga Gedoro izvadi traku iz dzepa i dade je Danteu u ruke.) ”Kako si znao da cu ti ovo danas reci?” (Bio je pomalo začudjen dok je kačio traku o pojas.) ”Znao sam, Conteova je dobro je cuvaj.”(Podjoše zajedno…)
Prošle su godine. Vreme je stvorilo neke nove priče i likove u njima. Dante je završio svaki ispit kao najbolje rangiran u klasi. Trenirao je dan i noc, njegov život postao je fokusiran isključivo na njegovu zakletvu i duznost nindze. Postao je kapetan anbu tima, neprestalno je išao na misije, nestajao na duže vreme i potom se vraćao u selo. Živeo je kao senka i posećivao je Conteov grob svakog dana kojeg se našao u selu odajući mu počast. Vest od o tome da Konoha poseduje velikog I hladnog ratnika odjekivala je državom vatre i glas o demonu šinobiju uvukla se pod svaki kamen. Prošlost je nestala, budućnost kao da nije ni postojala niti je o njoj maštao. Smatrao je svoj život savršenim onakvim kakav jeste i nije se trudio da brine ili razmišlja o onome što je bilo i što bi moglo biti. Prijatelja nije imao, činilo mu se da bi provodjenje vremena sa njima bilo pogrešno i da je to vreme bačeno i protraćeno jer se moglo iskorstiti za trening koji je smatrao neophodnim u što većim količinama. Jedina osoba koja je imala neki malo mekši pristup Danteu bila je Akikane. Ona je izrasla u prelepu devojku izuzetnih lekarskih sposobnosti i dosta vremena je provodila uz Dantea. Zadrzala je onaj klinački entuzijazam i enegiju kojom je plenila sve oko sebe i nadopunjivala je Danteovu hladnokrvnost i monotoniju. Brinula bi za njega kada bi odlazio na putovanja i misije i lečila ga kada bi se povredjen i umoran vratio sa njih. Bila je jedina osoba kojoj je zaista bilo stalo do njega, bila je spremna da ga zaštiti životom. Nasuprot svemu tome Dante je postao veoma proračunata i hladna osoba. Imao je pravilo i šemu za sve. Integritet I zaštita sela bili su njegova svetinja. Vremenom posle svih burnih osećanja koja su ga mučila i nanosila mu bol on se odlučio da ih zauvek zapečati duboko u sebe. Postao je čist, gledao je na svet ravnodusnim očima, ničemu izuzev sela i svog puta nindze nije pridavao bilo kakvu važnost. Akikane je gledao kao osobu koja je tu kraj njega, posmatra ga kako trenira, jede, spava. Nije mu bila nista značajnija od ostalih. Njegovo srce konačno je u potpunosti postalo kamen, sirova stena koju nista ne moze zagrejati, vezana samo za zemlju na kojoj lezi bez sposobnosti da oseti i vidi bilo sta oko sebe.
-Prolazio je kroz dvoriste velike zgrade u centru sela i nacinjao paklu sa cigaretama. Krenuo je da zapali i najdnom začuo je glas sa strane. ”Ee Dante nisam znao da pušis, kazu da nije zdravo, skraćuje život. Ja sam pokušao i ne svidja mi se”(napravio je kiseo izraz lica da pokaze svoje gadjenje prema zagusljivom dimu koji mu je dopreo do nozdrva). Bio je to jedan od čuvara koji su stajali na kapiji. ”Nije za slabiće, već za one koji vole da izazivaju život..”(nastavio je i prošao ne pogledavši čoveka. Ušao u zgradu i zaputio se ka Gedorovoj kancelariji.) ”Dante tu si, evo ti misija. Previše radiš, trebalo bi da se odmoris malo… ”(Gedoro je bio zabrinut videvši Dantea ponovo na svojim vratima. Smatrao je da mora da izvuče nekako momka iz kruga u kome se vrteo.) ”Šta bi trebalo ovo da bude? Idem na misiju B ranka da skupljam cveće sa devojčicama? Ovo je neka šala? ”(Bio je ozbiljan dok je čitao papire koje je dobio.) ”De de Dante polako, ti i Akikane ćete zajedno odneti ove podatke Feudalnom Lordu. Bez brige ovu ću ti smatrati odmorom imam mnogo ozbiljniju stvar za tebe kada se vratiš. ”(Govorio je sa blagim smeškom na licu.) ”Uredu Hokage-sama, razumem”(poklonio se i nestao.) ”Boze taj dečak.” (Zamislio se na trenutak, a potom odmahnuo rukama bez ikake ideje na umu nastavivši da piše nesto.) (U kancelariju je potom usao tadašnji Sanin sela Minato Namikaze. Sin jednog od starešina, uglednog i bogatog čoveka koji je forsirao Minata i pripremao ga za titulu Hokagea kako bi porodicni ugled i bogastvo ostali neokrnjeni.) ”Dante je otišao na misiju ?” (Upitao je Gedora sa vrata.) ”Da. Samo ne razumem zašto si insistirao da takvu misiju obavlja nindza njegovog ranka?” (Hokage je govorio ne dižuci pogled sa dokumenata na koje je stavljao potpise.) ”Ništa posebno, samo mi je to vazno hteo sam da se to obavi i prodje bez problema.” (Rekao je smireno i krenuo ka izlazu.) ”Uredu Minato, kako ti kazes.”(Izusti ne prekidajući pisanje uz smešak.) Minato se okrenu na starčeve reci za trenutak i potom napusti prostoriju…
-Dante je vidno nezadovoljan napuštao zgradu. Zaustavio ga je neko uhvativši ga za rame, bio je to onaj cuvar. ”Neko te traži iza dvorista, poruka od Akikane”(Rekao je to sa misterijom na licu.) ”Bolje bi vam bilo da mi ne trošite vreme uzalud.” (Krenuo je u pravcu koji je pokazao čuvar.) Hodao je zapalivši cigaretu usput. Vetar ga je pratio kao i obicno, mrsio mu je kosu. Osećala se neka sparina u vazduhu, nije bilo baš naročito prijatno toga dana. Nastavio je da hoda. U omanjem prolazu stajao je čovek. Starijeg izgleda, pogrbljen u izlizanom kaputu stajao je pod hladom koji je pravilo omanje drvo kraj njega. Nevinog izgleda, gotovo zatvorenih očiju činilo se da vidi vrlo jasno. Širokim osmehom malog deteta pozdravljao je Danteove korake. ”Mene čekate?” (Upitao ga je Dante stajavši svega nekoliko metara udaljen i van senke drveta.) Starina se malčice podvi pod granama i zakorači na svetlost. Oronuo čovek, sa naboranim licem pokušao je malčice otvoriti oči. Videlo se da je bio slep. ”Jesi li to stvarno ti. Kada bih samo mogao videti tvoje divno lice.”(Pomilova ga hrapavom šakom po licu, Dante ne odreagova.) ”Veliki čovek si postao…Sine moj.” (Držao je i dalje ruku na njegovom licu. Suze su potekle iz starčevih oslepelih očiju.) ”Ti prljavo, staro pseto! (Odgurnuo je očevu ruku sa svog lica i snažno ga odgurnuo. Starac je završio u prašini uz po koji jauk. Po koja stara i loša uspomena izmilela je iz svog zatvora.) ”Ti! Od svih osoba i života koji su se ugasili Bog je dozvolio takvom ološu da i dalje živi! (Snažno je šutnuo starca koji je ležao u prašini, ovaj je prekinuo da ječi. Samo suze su nastavile da teku sa lica pogrbljenog čoveka sede kose i brade.) ”Pogani psu, usudjujes se još da me nazivaš sinom!” (Krenuo je jos jednom da ga šutne. Pojavio se strazar i sa ledja je uhvatio Dantea zaustavivši ga.)”Polako, dosta je bilo!” (Dante ga otrese sa sebe I stražar mu se nadje pod nogama.) ”Ne zelim vise da te vidim ovde! Nikad vise!”(Pošto reče I ovo poslednje okrete se i isčeznu. Stražar je potom pomogao starcu da se pridigne i sede.) ”Hteo sam još makar jednom da vidim sina, Bog mi je uslišio molitvu. Znate čovek u mojim godinama mora da završi tako neke stvari. (Snažno je izdahnuo, brišuci suze sa nasmejanog lica. Izvadio je mali zavežljaj iz dzepa i predao ga cuvaru.) ”Dajte ovo mome sinu, molim vas. Nije mnogo, ali je sve što imam. Neka mu se najde, uštedelo se nesto ovih godina. (Nekako se pridiže oslanjajući se o drvo)-“ Ajde onda zdravo ostani dobri mladiću.” (Čuvar je ostao sa zavezljajčićem u rukama posmatrajući staru prividu kako se uz pomoć štapa tetura i nestaje u daljini. Imao je I dalje onaj osmeh zadovoljstva na licu i taj zatvoreni prodorni pogled koji je govorio- “Sve je uredu”.) ”Jadan covek…” (Stražar ustade potom i vrati se pred zgradu.)
-Dante nervozan baca praznu paklu za sobom dok hoda ka kapiji. Vazduh je tezak i dalje sparan, gotovo nepodnošljiv. Dan je od zore kenuo kako ne treba. Čak i u jutarnjoj rosi bilo je nečega što mu je smetalo, negodovalo. Emocije su se oslobodile i provirile na površinu i ponovo makar na trenutak obuzele su mu srce. Nije mogao to da iskontroliše i to ga je strašno nerviralo. Pred kapijom iz daljine nadzirala se Akikane, uvek širokog osmeha skakutala je okolo raspoložena. Primetila je Dantea namrštenog sa rukama u dzepovima kako sutira kamencic pred sobom. Polako entuzijazam koji je plamteo u njoj zgasnuo je. Dante je hladno prošao kraj nje bez reči izašavši iz sela…
”Dante? Čekaj ja sam ti partner na misiji.” (Izgovorila je polutiho i zabrinuto. Trudila se da ne naruši previše tišinu koju je Dante očigledno želeo. Tako da je samo krenula za njim pokušavajući da u krajnjem miru isprati njegov dugačak korak.) Stari hrastovi pred kapijom bejahu odveć ožuteli pod dahom jeseni te godine. Kraj njih čuči gotovo bolesna i polegla trava, nasisala se vlage i kao mahovine pod snegom pomodrela od mraza i slane. Duže pri stazi ćute barice od skore kiše i strepe od prve ledene kore sto će doći. ”Ljut si na mene?” (Upita ga tiho. On zastade ne osvrnuvši se. Zastade i ona.) ”Nemas prava da se mešaš u moj život, nadam se da je ovo poslednji put da moram to da ti kazem.” (Izgovorio je to smireno, hladno. Nastavio je da hoda i ona je oborenog i tužnog pogleda nastavila u korak za njim.) Nadala se da pošto je pronašla njegovog oca kako luta tražeci ga da će on biti taj koji će osloboditi njegovo srce od okova i zatvora. Da će postati meko, dečački nevino, pristupačnije. Da će mozda konačno moći da čuje njenu ljubav, da konačno on oslušne i njeno srce. Udisala je njegov vaduh, spavala je na njegovim snovima, grlila ga i bila sva toplota koja je terala studen od njega. On to nikada nije mogao da vidi. Bio je njena svrha, razlog da pozdravi zoru i sunce, da ga u suton isprati i zamoli da obasja naredni dan. To je bila istinska ljubav. To nije posebna božanska osobina predodredjena samo za posebne koji ce je ikada iskusiti, ona je sadržana u svakome i usvemu samo je treba probuditi i Akikane je to uspela. Njena ljubav imala je reč čitave pesme. Njen dah je vihor koji razara, njena suza je more koje sve potapa, njen dodir je munja što duše potresa, njen pogled je karta za sedmo nebo, njen tren je hiljadu godina u samoci ljubavi koja plamti bez odgovora na njen vapaj. No ona nije prestajala, nikada nije gubila nadu da će joj biti odgovoreno. Hodali su već satima bez reči. Prišla mu je, hodala je kraj njega onako nespretno i naivno kako je samo ona znala. ”Dante, voliš li ti mene?” (Upitala je onako detinjasto i smelo, više kao šalu.) Uze je i podiže na ramena. Volela je to i on je to znao, nadao se da će je ućutkati tako. Želeo je da oslušne tišinu makar još malo ne bi li razbistrio misli i vratio sećanja u njihovu tamnicu. Akikane se naravno osetila vrlo srećno. Volela je kada bi joj dopuštao da mu sedi na ramenima i prolazi rukama kroz kosu. Osetila je toplinu oko srca, to ju je ohrabrilo na neki način. Dantea je upravo suprotno mučila hladnoca koju je nosio jesenji vetar, predeo je postajao prepun drveća čiji život je odavno ugašen. Stajala su tu i dalje osušena stabla kao sene dok ih vreme ne obori i zemlja ne proguta. Imao je loš predosećaj. ”Voliš li me Dante?” (Upita ga ponovo, sada nežnije i ozbiljnije šapnu mu to na uho.) Zagledan u okolinu oko njih trudio se da ne spusta gard, bio je neprekidno na oprezu. Spustio ju je sa svojih ramena na zemlju. ”Ovde se rastajemo, vrati se u selo” (Prosao joj je mehanicki rukom kroz kosu. Znao je da će je to smiriti.) ”Sta? Zasto? Misija još nije gotova.” (Uhvatila je njegovu ruku zabrinuta. Privukao je ka sebi) ”Samo mi veruj, vratiću se i onda ti mozda odgovorim na pitanje. ”(Nabacio je lazni osmeh sve u žurbi, osećao je nečije prisustvo. Sskrenuo je malčice pogled u stranu.) ”Uredu, ti ćes reći sta imaš kada se vratiš, a ja ću ovde i odmah…”(Privuce mu glavu ka njoj I poljubi ga, pošto se odaljii par koraka od njega izusti) ”Obecavas?” (Upitala je kao onaj mali devojčurak nekad.) ”Obecavam” (Nasmešio se i Akikane je okrenula ledja krenuvši nazad ka Konohi. Ostao je da stoji u mestu. Dodirnuo je usne prstima. Osetio se cudno…)
-Nastavio je dalje sam. Uskoro ukazala se velelepna vila u kojoj je boravio Feudalni Lord zemlje vatre. Dante pokaza dokumente i potvrdu o misiji čuvarima na kapiji i potom produži napred. Raskošni vrtovi bili su sa obe strane puta ka palati. Pregršt raznobojnog cveća i baštovana koje isto zalivaju i neguju. Sve je odisalo bujsnošcu i raskošću carske veličine. Nezainteresovan Dante je nastavljao pravo ka velikom balkonu koji se nadzirao na kraju popločane staze. Noć je već na pomolu. Jedan od sluga bakljom pali svetiljke na stubovima palate. Jadan po jedan plamen se radja. Stigavši do kraja staze ugleda debelog coveka kako lezi podbocen na lakat i halapljivo se hrani. U glavi su mu se motale misli, kao da je sve već video...
Dante izvadi dokumente I podignu ih pokazujući ih čoveku koji je ležao. ”Znači ti si decko kog mi šalje Minato… (Gledao je nezainteresovano u zemlju ne podižući pogled), ostavi papire i slobodan si”. Dante je spustio sve na zemlju polako se spremajući da potegne veliki mač koji je nosio na ledjima. ”Znaci tako,Minato.” (Nasmesi se i trgnu mač iz opasača na ledjima i okrenuvši se preseče na pola nindzu koji se beše već zaleteo na njega. Krv ga je oblila.) Debeli čovek se hitro pridiže na noge i zagrme gromkim glasom.”Ti glupavi dečace kakve šanse misliš da imaš da izadješ živ odavde!? Sudbina ti je ovo skovala, ko si ti da joj se opires!?” Jos jedan nindza iz garde koja je štitila Lorda se zaleti na Dantea Iz zasede. Ali bezuspesno ovaj ga saseče bez po muke ne skidajuci pogled sa čoveka koji se drao iz sveg glasa i polako pod strahom puštao korake u nazad. (Nasmeši se i zapalivši cigaretu krenu napred ka prestravljenom čoveku držeći veliki mac naslonjenim na rame.) Čovek pade dok je hodao u nazad I kao svinja poče da grebe i skiči pokusavajući da se sakrije i pobegne.” TI si prokleta zver, čudoviste! Skloni se inače češ žaliti zbog ovoga! Šta mislis da radis!?”(Zamahnu ogromnim mačem nad glavom-“Sta bih drugo , ubijam tu tvoju sudbinu…(spusti oštricu i glava se skotrlja niz stepenice). Najednom sa svih strana počeše da izleću članovi garde koja ga je štitila Lorda i Dante se upusti u borbu sa njima. I sam mesec je zaklonio pogled te večeri, umrljan krvlju crvenom svetlošcu obasjavao je vrt u kome se do zore odvijala borba. Vrapci smrznuti od hladnoće koja se širila i zgroženi zvukom neprekidne borbe uvukli su se unutar žive ograde i sćucćurili se uvukavši glavu što su više mogu ne bi li se ugrejali i zapušili uši. Latice ruza svuda unaokolo nosio je vetar koji je besneo. Ništa nije ostalo sem ogoljenih stabljika. Sve se orilo, grmelo je. U neko doba nebo je proplakalo. Pokreti nindzi postal su spori pod voljom prirode gotovo da su se mogli oslikati. Vreme je ostalo neumoljivo. I u tren sve se svrši I stade…
-Sunce je rodilo novi dan. Iznova kao i uvek rabistrilo je tmurno nebo i pustilo svoje zrake. Obasjalo je pozdravljajući šinobija koji podignuvši ruku uzvratio pozdrav Bogu suncu. Ruže bez svojih latica su plakale, puštajuci rosne suze niz gole stabljike. Pade na kolena proboden kopljima, mačevima i ko ce ga znati čime više. Demon Konohe razorio je sve dokle pogled je mogao da dobaci, ruševine palate i čitavo jedno more palih kraj njega ostali su kao njegova zadužbina. Ostao je poslednji čiji ne ritmičan glas je narušavao tišinu blistave zore. Nikoga ne bi da prebroji toliko oružije koje se okupa u njegovoj krvi te večeri. Nikog drugog do stotine sićušnih vrabaca koji u isti mah izleteše iz žbunja po čitavoj bašti. Klepet krila se zadrža kao zvono koje je ostalo da klepeta u daljini dok ga vreme ne zaustavi. Podignu glavu još jednom ka nebesima i zatvori oči…
-Na nesreću sudbina još uvek nije htela da ga gurne u Had. To neće biti poslednja Danteova zora. Predeo nije nije još dozvolio svoj krvi da otekne, a pojavio se Orochimaru. Nindza kome je Dante trebao biti prodat kao pogodan za eksperimente. Naredne dve godine provešće u dubokim podznemnim tamnicima. Tamo gde sunce nikad ne dopire. U okovima vezan i izmucen, onemogucen da sam sebe posalje na drugi svet. Njegovo srce ponovo će se otvoriti, uspomene će ga preplaviti i osetiće bol kakvu nikad do tada nije. Prisećao se svakog dana iznova i iznova obećanja koje je dao Akikane, to ga je održalo. Održala ga je ljubav koja se rodila u njemu. Uvidevši svu lepotu koju je propustio odlučio je da po cenu svega nadoknadi ono sto nikada ranije nije ni pokušao. Ali vreme je ostalo neumoljivo. Tik-tak. Beskrajno je ponavljao sat u njegovoj glavi, vreme za njega nije išlo ni brzo ni sporo. Jednostavno je nestalo, u tom mraku ga niko nije mogo odrediti .Stajalo je. Napadi panike, uzaludni pokušaji da se izbavi, mučni eksperimenti…samo bi snažno zatvorio oci. ”Prodji,molim te…” Molio bi I zapomagao. U tom smrdljivoj ćeliji napravljenoj od zemlje niko nije ni mogao da ga čuje. A i ko bi ga čuo, ko bi ga spasao? U selu izdata je poternica za nindzom koji je napao Feudalnog Lorda i pobio njegovu gardu. Nije imao gde ni kuda. Falilo mu je da nekoga pogleda u oči, falila mu je ta dečija razdraganost, falila mu je Akikane vise nego sam život. Krvave ruke i noge više istrošeno telo, ozledjena duša pokidana na delove. I fizički i psihički Dante je gotovo prestao da postoji, istopio se pod vrelinom sudbine…
“Ovaj je izgleda gotov baci ga.”Jedan od strazara je izvukao praznu ljušturu i bacio je na odpad sa ostalima čije su duše ispijene i sada već putuju ka nebu. Još napola svestan zaćutao je malo, ublažio je dah. Čuvar ga je izbacio na svetlost dana koju je toliko iščekivao posle vremena u provedenog u paklenoj tamnici. Sunce ga ozari i dade mu snagu. Posle dužeg vremena on se pridiže i bosonog krenu napred. Usput kraj puta izmučenog opazi ga starac te zaustavi kočiju koju je vozio i pridje da mu pomogne. ”Polako momce, dobro polako” (Uhvati ga pod plećke da ne padne. Obuče ga u one stvari što imaše kraj sebe i postavi ga da legne u kočiju.) ”Bićes ti dobro sinko, idemo u bolnicu. Djiha!” (Nasmeja se i ošinu konje.)
- “Jesi bolje?” (Pitao je doktor gledajući u njega pošto se probudio).”Neki čovek vas je doveo, spavali ste dugo, pimili ste i infuziju da li vam je bolje?” -”Gde sam?”(pitao je već ustajući iz kreveta.) ”Konoha, selo skriveno u lišću. Polako treba da se odmaras pravo je čudo da si uoppte živ stranče.”(Pokusao je da ga vrati nazad. Dante ga je odgurnuo i iščupao sve što ga je vezivalo sa aparatima, potom se obukao i krenuo napolje.) “Znao sam nisam mogao biti previše daleko, one nindze cuvari su male obelezja Konohe…”(Mrmljao je za sebe.)
-Koračao je ulicama kroz senke skrivajući se. Uspeo je neprimetno kroz noć da se došunja do velike zgrade. Jos uvek je stajao isti čuvar na kapiji. ”Hej,pridji ovamo” (Pozvao ga je iz senke drveta.) ”Dante!? Jesi li to ti?” (Bio je veoma iznenadjen.) ”Ne smeš da budeš ovde Minato je novi Hokage, izdao je poternicu za tobom.” (Povukao ga je dalje u mračniji kutak da ih ne bi opazili.) ”Ja nisam kriv, Gedoro će znati.”(Rekao je.) ”Gedoro je mrtav, tvoj otac je mrtav. napusti ovo mesto i ne vraćaj se ako ne zbog sebe učini to za Akikane!” (Ostaje zbunjen. Gedoro je mrtav, njegov otac? To ga je pogodilo pogotovu zato što se onomad onako poneo. Zeleo je i njemu da se izvini ali sudbina ga je i tu preduhitrila.) ”Zasto zbog Akikane?” Najednom novi stražar za sledeću smenu se pojavio. Dante i njegov sagovornik se brzo razdvojiše kao i da nisu bili tu i on se izgubi u noći.
-Na krovu susedne zgrade uz cigarete dočekao je svitanje. Prozeblo zimsko jutro. Počeo je da pada sneg, bio je prvi te godine. Onako kroz duvanski dim ugleda staru kuću, Uraharu, svoju porodicu, Contea i Akikane sve zajedno na proplanku pod prvim snegom. Dozivaju ga. Odmahuje glavom da sabere misli I posto zgazi gotovu cigareta Dante nastavi dalje da korača.
-Na ulicama svira jutarnja flauta uličnih zabavljača, pozdravljaju prirodu. Dante polako silazi medju ulice, hoda niz uzane prolaze izmedju zgrada i zadrzava se na jednom protežući pogled na glavnu ulicu. Počinje nekakva masa da se okuplja na ulici. Narod dolazi sa svih strana. ”Prijatelju sta se dešava reci mi?” (Upita skrivajuci lice kapuljacom jednog od posmatraca.) ”Danas je veliko veselje proćiće žena Hokagea Minata, Akikane. Izvešće ples u čast prvog snega kako običaji nalažu.”(Odgovori mu čovek i okrete se da ga pogleda, ali Dante već beše nestao.) ”Minatova zena? Bio sam predugo odsutan. Sve je nestalo…(Pusti suzu da teče niz lice i otide do svog stana najpre, a potom nastavi sredinom glavne ulice u susret Akikane koja je trebala da se pojavi svakog trena.) Ljudi su zbunjeno gledali stranca prekrivenog krpama kako se krece po prostoru koji bi trebalo da je slobodan. Svima je zapao za oko, bili su u nedoumici šta se dešava. Stao je na gradskom trgu. Nebesa su se smejala i sudbina kao da je htela da kaze-“Imam prijatan poklon konacno”. I kroz beli idilican prolaz pojavila se ona, sa istobojnom belom haljinom zagledana u stranca pred njom. Nosio je masku. Skinuo je stare stvari ispod kojih je imao dugacak crni ogrtac. ”Da li je dama za ples?” (Ispruzio je ruku poklonivsi se.) ”Znamo li se mi?” (Uhvatila ga je za ruku prihvativši.) Počeli su da plešu pred očima svih koji su se gurali u tišini pokušavajući da vide bozanstveni prizor dvoje mladih na prvom snegu u takvom plesnom zanosu. ”Trebalo bi, ukoliko me nisi zaboravila.” (Nasmesio se.) Predivan prizor izazvao je nemu scenu svuda unaokolo i ptice su zaćutale. Vetar je prestao da duva. Samo je sneg nastavio da krasi blaženstvenu ljubav ciji je miris ispunjavao vazduh. ”Dante?” (Izgovorila je tiho, zaprepaštena gotovo plačnim glasom). On se samo nasmesio gotovo nečujno. Potom je skinuo i odbacio masku. Ostali su zagledani jedno u drugo. Reci su bile suvišne. ”Volim I ja tebe to je ono što sam došao da ti kazem.” (Gledao ju je u oči ne skrećući pogled. Onako prodorno i snažno bez ikakvog straha da to pokaze. Akikane se gotovo zaledila, nije mogla ništa da izusti. Poljubio je. Publika je ostala zakovana za tle posmatrajući scenu, ni glasa ni urlika iz pozadine. Sve je bilo nekako belo i tiho. Dante više nije ništa osećao, njegovo izmučeno telo nije moglo izdržati još dugo. Trudio se da mu pogled ne klone. Držao ju je u čvrstom zagrljaju, nije želeo nikada da je pusti .Sa krovova već su skakali Anbui pod Minatovim vodjstvom sa namerom da ga liše života. ”Ne zaboravi me, čekaću te tamo na drugom svetu gde važe neka druga pravila, gde život teče drugacije. Ja ću te zauvek čekati...zbogom…(Prešao joj je po poslednji put nezno dlanom preko lica i po potom je iščezao……Svi prisutni su zanemeli, ostala je samo tisina beskrajna i čista i Akikanin osmeh u njoj.)
-Lutao je šumom. Izmoren i zaboravljen. Gusto poredjani četinari mirno su stajali oko njega. Stao je i potom od iznemoglosti pao na kolena zadržavši pogled ka nebu. Pade izmučen na putu života i leže kraj jednog od stabala . Vrana sleti na njega. ”Došla si da me vodis?” Nista mu ne odgovori već samo nemo pogleda u drvo nad njim. Zapali cigaretu i poče da priča vrani gledajući u bor naspram njega dok ga reči ne izdaše i duša konačno ne napusti telo u prevelikoj želji da ode ka onima koje je davno izgubila... ”Čudni su ti četinari. Kiša pljusti, a njihovo lišće ostaje suvo. Sunce sija svom silinom, a oni se ne raduju. Vetar silovito duva, a oni ostaju ponosno da stoje, jesen salje smrt I san drveću, a oni se i dalje čarobno zelene. Ali kada kročis u šume osetiš da se tlo pod tvojim hodom ugiba i noge ti upadaju u nesto mekano i trulo. To su miljarde iglica koje su kao suze ponosita coveka nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole, koja je preko noći, u čašu crnog mraka, kad ni najbliži prijatelj mu ne može da vidi. potekla iz srca koje se u bolu steglo. A izjutra tako kad probudjena priroda potera na stotine vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj nemerljivoj liniji povedu za vazdušnom strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene predele I daljine…”
-Čvrsto je zatvorio oči i konačno sve je nestalo, bio je tamo gde je hteo…
------------------------------------------------------------------------------------------------
To bi bilo nekoliko reči o životu jednog od mnogih koje je mozda vredelo pomenuti. Sva bol i sreća koju bi ova priča mogla utkati u platno za mene su nedostižni kao pisara zemlje vatre. Te ako se neko odluči upustiti u pisanje ovoga što sam ja skromno pokušao uraditi. Ako i neko poželi da ispriča njegovu priču, zamoliću ga da počne kao što počinju sve bajke:
"Bio jednom jedan..."
